Sanjarica

Vrijeme je za kavu. Odlazim na isto mjesto nadajući se sresti njega. Unaprijed znam da neće biti sam, ali kaj, i tak sam već dugo  samo pasivni promatrač. Ponekad zabijem nos i nabacim koju ali toliko sam mu nevažna da se na mene čak niti naljutit ne može. Danas nije došao. Djevojka koja mu pravi društvo bila je sama, a njene oči mi nekak zgledaju kao moje. Pas mater, trebala bi ju s pepeljarom po glavi a ja ju žalim. Uobražena kraljica na nadmorskoj visini na kojoj nije navikla biti. Pozovem je za stol jer dvije depresivne kada sjede zajedno manje upadaju u oči. Njena priča okrenula je sve ono loše kaj sam o njoj mislila. Sad tek razumijem i njega. Znala sam da ima nekakva začkoljica. Znala sam da on ne pada na ljepotu a njeno ponašanje ranije nije imalo nikaj kaj bi on smatral normalnim. U kratko vrijeme od nje je stvorio anđela i jedva se usudim pomislit kaj bu dalje. Jer znam njega. Od njega dovoljno i on će otić. Mission completed. A ona? Sve je tako jebeno slično. Mislila sam da samo ja znam voliti, no vidjevši danas nju mislim da zapravo tak nekaj nisam niti doživila. Prošao je s drugu stranu ulice, a ona je problijedila, ruke su joj se tresle,  imala sam osjećaj da se i stol trese od lupanja njenog srca. Pogleda prikovanog za mobitel koji uporno šuti rekla je "sigurno ima posla". Rekoh-da, pomislih - još jedan anđeo će ubrzo trebat krila. Ne vrijedi se uplitat, upozoravat,  jer niti ja u njenoj koži nikaj nisam čula. Nakon svega, nazovem njega ali ne usudim se pitat jer ne želim čuti kaj će reći. Po boji glasa mu već odgovor znam.