Zivot ili tako nesto

Toliko smo puta culi da su zene s Venere a muskarci s Marsa ali zar je jedan planet udaljenosti dovoljan za nanosenje takvih ozljeda pri padu???
Bas sam razmisljala o smislu sve ove moje muke u vezi Danimira...
Zar je to zaista vrijedno? Sinoc sam pricala s Robijem- mojim bivsim i ispricao se za ono u Tocki, a ja dusa kakva jesam (i s obzirom na to da sam i ja dijelom kriva za to) sam mu oprostila. Ali nije u tome stvar, stvar je u tome sto je on jos rekao. Ma ja sam ionako znala i znam da bi on opet bio samnom (iako nemam pojma zasto) ali on to uporno ponavlja.  Sada se cura mora zapitati- zasto odbijati takvog decka kada je onaj koji je razlog tom odbijanju ne sljivi. Barem ne dovoljno za ozbiljnu vezu.
Znala sam da godine sa sobom donose mnoge dileme ali da sam znala kakve radje bih ostala mladja. Huh, a ja sam jedva cekala da "odrastem"... Ali gledajmo realno- vecina muskog roda, bez obzira na godine, to jos ceka (svaka cast iznimkama).
Da nije NJIH zivot bi bio svakako laksi ali bi li bio ljepsi?
Koliko god mi cure/zene o njima pricale s neodobravanjem nazalost moramo se sjetiti da one veceri na obali mora uz svjetlost mjesecine ne bi bile iste bez NJIH. Jedna od tuznih zivotnih istina.
Ali da ja prijedjem na temu- da li skupiti svu svoju snagu i reci Danimiru zbogom ili barem dovidjenja, ILI  nastaviti ovako?
Nadati se da ce jednog dana odluciti da je "spreman" (iako mislim da je to glupost, pa samo se jednom zivi!) za ozbiljnu vezu. Decko, imas 20 god.! Koliko ozbiljna veza moze biti? PA POZNAJEM TE! Ali on misli da bih ga ja mogla povrijediti! JA! Ja koja mu nikad nisam nista osim dobra nisam pozeljela ni ucinila. Cak ni kada mi je srce slomio. Samo sam si rekla- ma to je Dani, nije to on namjerno.
Imam osjecaj da ispadam pateticna i da dokle god ja njemu dopustam takve stvari, dokle sam god u blizini kad god to njemu pase od nase "veze" nikad nista. Mozda bih ga trebala otpiliti da shvati... Ali bi li shvatio ili bi jednostavno presao preko toga?