Razmisljam u sebi...
kao sto rekoh, u miru i uz cvrkut vrabaca razmisljam o tome kako sam nekoc mislila da je sve moguce postic ako se dovoljno potrudis. ok, ne bas sad sve, ipak ima stvari koje su nerealne, ali ne govorim o tim stvarima, vec o razumno realnim.
no, pak, uvidjeh okrutnu istinu. koliko se god mi trudili ipak neke stvari ne idu. jednostavno kao da nam prkose, ono tipa, mamicu ti tvoju ja necu pa se ti trudi koliko oces, danas mi se neda tebe slusat... i onda vam za nista ta vasa upornost i trud. na kraju se sve svede na nesto sta bi valjda trebalo bit a mi smo bespomocni da utjecemo na to.
e to je tuzna spoznaja. hocu drugu spoznaju, bolju, neku koju sam spremnija prihvatit!!!!
ocu! ocu! ocu! no, i dalje je nema...
27.05.2006. u 13:38 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar
Trenutno nema niti jednog komentara