heroji

Вук Стефановић Караџић
«Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ: може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада».
Пре устанка на почетку деветнаестог века и пре Вука, у очима Европе и у сопстевеним очима, били смо несрећни бунтовници, туђи војници, хајдуци, пандури и чифчије, одметнути или мирни турски поданици, који су се тужно поносили некадашњим својим царевима и краљевима, њиховом слободом и њиховим задужбинама-манастирима. Устанци су нас представили Европи и нама самима као ратнике кадре да извојују националну слободу. Вук нас је представио Европи и нама самима као народ од духа и дара. Устанци и Вук дали су нам име, свест, самопоузадње, достојанство и отворили нам будућност. Вођени за сву слободу, колико за националну толико и за социјалну, устанци су непрекидно надахњивали против сваког поробљавања – под Обреновићима и Карађорђевићима као и под ћесарима и султанима, до наших дана. Утврдивши нашу особеност у језику, умотворинама, материјалном и духовном животу, Вук нас је из таме турске провинције увео у круг европских народа – оспособљене за преображавање не само из других него и из себе.
Дубока је веза између Вука и устанка. Рођен у Тршићу 1787, пред Кочину крајину, Вук је имао седамнаест година кад је први устанак почео (1804) и двадесетшест кад се завршио (1813). Пре устанка научио је да чита и пише употребљавајући фишеке уместо хартије и барут размућен у води уместо мастила. У току устанка изгорело му је «око 10 кућа, отац их је у јесен правио, а Турци у пролеће палили». До 1808. био је писар код харамбаше Ђорђа Ћурчије, ђак у Карловцима, писар код војводе Јакова Ненадовића и у Совјету, ученик Велике Школе у Београду. Затим је боловао и тражио лека у Тршићу, Новом Саду и Будиму, одакле се 1810. са згрченом ногом и ходиљом (штулом) вратио у Србију. После је био учитељ основне школе у Београду, цариник у Кладову, старешина брзопаланачког среза. До године 1813, кад се Србија поново подала турској сабљи и кад је он – «негдје око половине јесени» - дошао у Беч, стекао је невелику школску спрему ( из славенског, латинског, немачког, историје) и огромно животно искуство. Запамтио је стање пре дахија, под дахијама и за време устанка. «Готово све знатније поглаваре» - записао је у једном писму – «познавао сам лично, а с многима сам разговарао и у друштву јео и пио.» Видео је и велике и мале људе, и велике као мале и мале као велике. А с народним обичајима, веровањима, умотворинама и језиком био је тако срастао да их није ни осећао као знање. Но то несвесно знање било је пресудно: из њега су се родили језички списи, дело српског народа и дело о срском народу.
Други пресудни чинилац који је Вуку омогућио да постане вожд српског културног устанка било је познанство с ученим словенцем Јернејем Копитаром крајем 1813, после Вуковог чланка у Српским новинама о паду Србије. «Што се тиче првога узрока и почетка мога скупљања нашијег народнијег пјесама, ријечи и правила у језику, то је једина заслуга г.Копитара» - забележио је Вук 1842.Копитар је увео Вука у рад пруживши му драгоцену стручну помоћ. Али и Вук се одмах показао као «најбоља глава» међу Србима, «граматички геније», велики устанички дух. Устаници су ушли у буну не предвиђајући њене размере, Вук је започео своје дело не схватајући сав његов значај. Али убрзо су и они и он постали свесни величине подухвата, и код њих и код њега уз непогрешиву интуицију убрзо је стао бистри разум. Вук је убрзо разумео да је перо ново оружје у борби за ослобођење народа, да без културе нема ни слободе ни напретка, и да то мора бити нова култура: на народном језику и из европских и народних извора.
Основна обележја нове српске културе утврдио је Доситеј Обрадовић: демократски дух, критучки принцип, усвајање европских тековина, употребу народног језика у књижевности. Али употребу народног језика у књижевности Доситеј није изборио,а без тога све друге ознаке нове културе остале би мртва слова. Сувише, Доситеј није видео да су народне умотворине не само јемство победе народног језика него и величанствени зборник уметничких лепота и моралних прописа и једино тле на коме страни утицаји могу да израсту у националне вредности. Вук је све то видео, и све изборио, и зато је он прави вожд српског културном устанка. Без Вука, Доситејев рад у култури не би превазишао значај Кочине крајине у борби за национално ослобођење. Нити би без Вука било читавог потоњег развитка наше културе.
Осим Доситеја, Вук је међу Србима имао мало и мање важних претходника: у залагању за народни књижевни језик Венцловића и Орфелина, у реформи правописа Мркаља, у обради историје Рајића, у састављању граматике Мразовића, у скупљању пословица Мушкатировића. «Пре Вука било је у историји српског језика и речника на народној основи.» Али то су биле више добре замисли него остварења, више подстицаји за делање него прилози готови за уграђивање у нове радове већег замаха. Међутим, ни много већи подстицаји не би се могли преточити у културну револуцију какву ће Вук извести да је он остао ма у ком српском средишту, у турској или аустријској провинцији, међу неписменима или међу духовно пометенима – какви су били, у данашњој Војводини, српски писци у другој половини осамнаестог и на почетку деветнаестог века између трију језика: рускословенског, славеносрпског и народног. За револуционарни подухват била је неопходна другачија средина, просвећена и благонаклона према напредним новинама. Такву средину Вук је нашао у Бечу, где се и оженио (1818) и где је остао до краја живота (1864), пошто је једанпут (1828-1831) без успеха покушао да се настани у Србији. У Бечу је Вук створио своје неупоредиво дело не само уз сталну и свестрану помоћ Јернеја Копитара него и уз срдачну подршку многих европских научника и књижевника, немачких и руских у првом реду, с којима га је Копитар довео у везу и међу којима је Јаков Грим, зналац и митологије поред осталог, «поред Копитара највише учинио да се међу Немцима рашири знање о Србима, о српском језику и о српској литератури», а самом Вуку био од непроцењиве користи у његову раду. У таквом кругу, ако не темељно и не увек непосредно, Вук је могао да се упoзна довољно широко са савременом европском мишљу о језику, књижевности и историји, о њиховој суштини и значају, о правцима и методама њиховог изучавања, а посебно о вредности народних умотворина (не само естетској него и за познавање народа и за претварање народног језика у књижевни) и о потреби и начину њиховог записивања и издавања. Само у таквом кругу, а понајвише уз Копитара, Вук је и сам могао да научи да пише чистим народним језиком (без примена славеносрпског, којих има у његовим ранијим радовима) и да усаврши правопис. У Бечу, који је игром збивања постао средиште српске културне револуције, Вук је – упркос беди која га је дуго притискивала и упркос смрти која му је уграбила једанаесторо деце – «свој живот много више подређивао књижевном раду него рад животу», тако да се његова биографија, у целом његовом списатељском веку, углавном подудара са његовом библиографијом.
НАПОМЕНЕ О ВУКОВУ ЈЕЗИКУ И ПРАВОПИСУ
Када се упореди језик првих Вукових штампаниих књига са језиком његових последњих дела, лако је уочити да међу њима постоје знатне разлике. Познато је да је Вуков језик од 1814. до 1864. године прошао кроз неколике фазе. Прва своја дела Вук је написао под знатним утицајем славеносербског језика. У Вукову језику из тога периода стога има, нарочито у фонетици, доста русизама и славенизама. Међутим, у каснијим делима утицај ранијег књижевног језика нагло слаби. Већ y Срnском Рјечнику, штампаном у Бечу 1818. године, Вук се ослободио славеносербског језика. У делима из овог другог периода (од 1818. до тридесетих година прошлог века) Вуков језик има много локалних дијалекатских особина које је он касније напустио. Познато је да је Вук тек 1836. године почео да пише глас х свуда где му је по етимологији (пореклу) место. До те године он х углавнам није писао. За то има пуно потврда из Вукових дела из тога периода: иљаду, аљине, арач, ајдук, оће, cпaиje, наија, њиову, овије, велики (ген. мн.) итд. Вук је у списима из тога периода изостављао х чак и између два иста вокала, на пример: сиромаа, јаати, плаа (киша) итд.
Године 1839, дакле три године после увођења х, Вук је извршио још једну важну промену на штету свог домаћег говора; уместо ђеца, ђевојке неђељу, ћерати, и сл. почео је да пише дјеца, дјевојке недјељу, тјерати и сл.
Осим ове две значајне гласовне измене које је учинио крајем тридесетих година прошлога века Вук је из свог писаног језика постепено изостављао и друге покрајинске особине. А таквих регионалних елемената у његову језику, било је доста. Вук је писао, на пример: живљети, пољева, салева, живити, желити, сикиру, сикире, ослепио, чоека, млого, умложиле, најамлик, фалити, фалу, ватају, увате, увода (= ухода), ктедне, гођ, ћео, ћедне, шеница, шеничан, бедене, гријота, смијо, умијо, Бијоград, Калимејдан, Србљи, вотњаке, Расињи, Дунаво, толмач, толмачио, табље, обладали, затвора ( = затвара), момчадма, коњма, људма, казато, оковато, такови, овакови, какови, никакога, некакој, некаком(е), некака, каке (= какве), намастир, даклем, итд.
Данас, се све ове речи и облици осећају као провинцијализми и нису у складу са нормом књижевног језика. Већину ових речи и облика и сам Вук је, у каснијим годинама, када је његово познавање наших дијалеката било шире, престао употребљавати. Овде ћемо навести и примере: љуцкога, госпоством, богаством, осјекао, осјеком, и др. у којима је Вук касније у писању одступио од изговора (људскога, господством, богатством, одсјекао и др.) а чиме је донекле нарушио принципе свог фонолошког правописа.
У граматичкој еволуцији Вукова језика посебну пажњу заслужују и облици придева и заменица: народнијех, овијех, сланијем, онијем, овијем итд. у којима се место старога гласа јат јавља ије. У првuм Вуковим делима (све до 1835. и 1836. године) ови облици имају углавном и. Вук се, вероватко, и овде, као и у многим другим случајевима, у почетку држао свог домаћег говора. У првим његовим списима (Песнарица и Писменица) могућ је, разуме се, и утицај славеносербског језика. Међутим, у каснијим делима Вук, после путовања по јужнијим крајевима, почиње углавном да ту пише ије, што се може објаснити његовим настојањем да у писаном језику буде у ијекавизму што доследнији. У доцнијем развоју књижевног језика ови Вукови облици ca иje напуштени су. Данас су, као што је познато, у књижевном језику дозвољени само облици са и (народних, ових, сланим, овим и сл.).
У Вуковим списима и после 1818. године, дакле у периоду када је Вук већ био прекинуо везу са славеносербским језиком, има више речи преузетих из ранијег књижевког језика које се данас у том облику не употрбљавају. Вук у списима из тог времена пише, на пример: географическо-статистическо описаније, заточеније, подозреније, раздјељеније, спасеније, практически, наизуст, надежду, јануарију, октомврија, сетемврија, јунија, Адријатичко море, европејском, Германији, дјејствитељнога ... совјетника, Петербургу и сл.
Овде спада и граматичка терминологија: склоненије јединствени број (= једнина), мложествени број (= множина), прилагателна имена (= придеви), мјестоименија (= заменице), суштествително (= именица), именителни, родителни, дателни, винителни, звателни, творителни падеж итд. Ово је углавном &