Vještičje kronike

Idem…ufuravam se, laganini..imam valentinovo spoj sa -depeche mode..ima da mi pjevaju i da se onak, naježim..preko nekoliko puta..onak, žmarci uz kičmu, niz kičmu, skroz sladostrasno…i znam, bit će mi dobro…eto…2x je 2x

Volim se igrati, stvarati…
Malu ljubavnu osvetu čarati
Večeras ću upravo to raditi…
Tvoj lik od slame, voska i ljubavi graditi..
 
Složit ću lutkicu, malu , uzeti suhu posebnu travu..
a onda ću oblikovati tijelo i glavu…
obući to u kaputić napravljen od crvene čoje…
opšiven pažljivim bodom crvene boje…
 
Uz prigodnu pjesmu i riječi molitve moje..
Naravno da ću staviti nešto tvoje..
možda...onaj tvoj pramen kose lijepi..
jer sve to moje ustreptalo srce krijepi…
 
Uz riječi koje atmosferu i djelo tvore..
svijeća, njih dvije trebam…da gore..
i na pergamentu još ispisati tvoje ime…
da te podsjetim na sebe, samo da ne pobrkam rime…
 
 
A zatim ću uzeti one igle, špenadlice,u sedam boja..
 pažljivo ću ih zabadati, …ona bolna, ta će biti moja..
u mjesto gdje je zašiveno tvoje ime i pramen kose…
osjetit ćeš, ne brini, ovakve večeri svu težinu čarolije nose…
by donna
 

Na javnom mjestu, poznatih osoba,
Dok rade svoj posao..promidžbe…
Reklamiranja, sebe, nečeg..onog za što su plaćeni..
Ja ću sad samo primijetiti jedno..
ustvari više toga…
Gdje je granica dozvoljenog?
Gdje je tu napokon pristojnost, kultura, nešto..išta?
Javna ličnost- ok..javna..ali, zar baš toliko javna…
da svaka šuša koja si uvrti u glavu da želi, smije i mora, nešto provjeriti..
…osobno..pa pipne..na intimno mjesto..samo onak…bez pardona..
i to onda ispadne štos..???
ahahahah
jako smiješno, urnebesno smiješno..za popiz***smiješno…
a sad se postavlja pitanje..
da je neki reporter isto to napravio njegovoj ženi, onako javno,
naime da je htjeo provjeriti npr..
da li su joj pod opipom prsa ipak samo silikonske lopte ili su prirodne i da li se
osjeti prijelaz gdje prestaje silikon, a počinje priroda..
ili da je zavukao ruku među njenih nogu da provjeri nosi li dotična donji veš
ili nešto slično.. nemušto i dovoljno nebulozno, a izmišljeno..
zar taj pripadnik..populacije..ne bi završio u zatvoru bez pardona…
i još bi svi upirali prstom u njega..uz sve oblike osude…
i nikom ne bi bilo smiješno…nimalo
jer itko ko bi se makar nasmijao..riskirao bi optužbu za  podstrekača, seljačinu,
ženomrsca i zadnje ljigavo stvorenje koje bolje da se što prije vrati kamenu
ispod kojeg je ispuzalo…
zar zaista svi isto tvrdimo kada se upiremo dokazati -da smo za jednakost…
hmm kako je kategorija „jednakosti“ ipak rastezljiv pojam…
 
xxxx
muškarac kada govori ženi prostote na telefon..to je sexualno uznemiravanje
žena kada govori muškarcu prostote na telefon..ta usluga košta 8,79+ pdv…
 
Vaš advocatus diaboli

Ima tu nekih blogera..koji zdvajaju, sipaju beskrajne mudrosti,
teže ozbiljnosti i bezvremenosti..pa se pitaju…
čemu ljubav?... a iz njih govori prazno srce…
pa se pitaju …što je ljubav?... a iz njih govori zbunjeno ili ranjeno srce..
i naravno da smo svi ovakvi….ponekad, stalno, manje-više...takvi…
a nikakvi…
jer težimo ozbiljnosti, jer težimo racionalizaciji,...
i sve ostalo nam je bespredmetno, jer to ne postoji…
jer to nam ne priliči….
takva doza infantilnosti i nikako ne...u tolikoj količini…
pogotovo ne u tim godinama…ne sa tim iskustvom…
i što se dogodi?
…dogodi se nečiji treptaj oka… taman kad nam se pogled sretne…
….dogodi se nečiji- da…a još zapravo ni pitali nismo…
I onda krene osmijeh i poleti srce ….i daleko smo…
od one oštre,ozbiljne, kritične,shvatljive osobe..
i pretvorimo se u nasmiješenu,
nakliberenu kreaturu koja…
i stihove i „corny“ priča priče…
i nije nam jasan blijedi pogled okoline…
i nije nam jasno kako nas ne razumiju…
dok eto naše srce tako sretno kliče…
 
a šta je?
Odrastamo, shvaćamo, učimo, starimo…i sve nešto ozbiljno,
klimajući potvrdno glavom,
sa onom mudrom crtom između obrva, prihvaćamo..
ali našem srcu, srećom, niko nije rekao
da mora odrasti i na odrasli način sa ljubavlju se nositi…
jedino je valjda srce u nama još dovoljno infantilno…
pa svaku zaljubljenost prihvaća upravo tako…nevino,
a zahvalno.…silno…

trebam uslugu prevoza psa..iz splita u zgb..netko? iko?
hvala:)

imamo slike, imamo animacije,kratke filmiće..sad me zanima kad bu neko stavil recimo film..KUM?..ili prohujalo sa vihorom?

Tvoje je da budeš- ok…
ova veza nema plana,
nema programa,
i nema veze..i
sve je bezveze
Ja ću biti vesela i nasmijana
Kao što rekoh nema plana
I traje dok ide..
i neko od nas na neki svoj cilj stigne
I nemoj se strašiti
 i nemoj se plašiti
Dani nisu odbrojani
Ni rokom zadani
Na tebi je da uživaš
Kao što to činim ja
Ukoliko to ne možeš ili ne znaš..
moram ti uputiti poljubac- kraja.

Jesam, ukrotila sam ga
Kako? Ne znam
Jednostavno, utihnuo je..
prestao se otimati, prestao je galamiti, prestao je režati, prestao je gristi,
prestao je odbijati pažnju i milovanje, nagrade i pohvale
postao je mačka koja prede,
kaže da se osjeća dobro…i zadovoljan je…
kaže da je sretan… i smije se
kaže da me je dugo tražio…i grli me..
valjda mu nisam ubila i duh?
Nisam…jer i dalje,ljubi me…
 
 

auto...
nije krepala hidraulika..nije se odostraga ispod niš razletilo..a nije da se nema…kaj za razletiti…
naime, ima jedno govance iz kojeg..“regulator pritiska hidraulike“ bi mu bilo službeno ime, dakle iz kojeg izlazi 6 bakrenih..a ak su bakrene, onda su pod pritiskom...woah..
dakle 6 bakrenih cijevi..i šibaju okolo na okolo...al je situacija, da ak jednu pipneš sa kliještima ne da se sve raspadne, nego je sjedi i plači...
 
međutim ima se i podatak da nikada nije, ni na jednom, to vrisnulo..iako imamo rezervu..sa staroga:)))
 
eee pošto je lego skroz...nema teorije da se digne..al smo ga ipak digli...prek, sva sreća da ima kuka..dakle, preko kuke..
pa još jedna dizalica na lijevu zadnju stranu pred kotač..i još na desnu stranu, treća dizalica...aaa...upomoć…
a  jel si ti vidio citroen dizalice?? majku im šparnu…
dakle onak malička površina i glava i mora se podvući ispod, a ak je lego, ko što je lego,
nema teorije da stane..taj dizalični falus ispod...
pa se onda to natakari na jedan žljebić i onda je kao sigurno..pa se šipkom odvrće..i onda se samo penje, penje…al ni blizu korisnoj krokodilki...
a ak je auto truleks..onda se dizalica voli zaglaviti u taj truleks...
i onda još malo zapeti u tom truleksu….ali dobro..i to se da izbjeći….
ak se stavi nekaj malo šire..recimo daska..al konkretna daska….
a da bi daska bila konkretna..opet se treba imati mjesta...no dakle...
tri dizalice..drže auto..odostraga u zraku…i On se legne ispod…
a ja držim prst na mobitelu da zovem hitnu…ak mu se sve to stumba na glavu i malo ga ispretišće…no dobro, kao osiguranje smo stavili i rezervni kotač ispod...
i On je ispod, al ne vidi niš…nit se kaj otkačilo...nit sam kaj ozbiljno ostrugala, ni odvalila dok sam zapinjala do doma, po ležećim policajcima...
i ok..izvuče se On van..i veli - upali auto…
i sad ja palim auto...i verglam kombinacija plin- benzin…
prebacuj sa jednog na drugi i bla...veselje...i upali auto..i ok..i stavim ja na najvišu poziciju..hidrauliku..ali jok...ni napred se sad više ne diže...
i …heureka..nije taj razvodnik…kak se već zove...
nego je naravno onaj škripajući španer…od prošli puta…koji je u međuvremenu prestao škripati…i mene to veselilo, jer sam mogla tiho ulaziti i odlaziti u povijest, sumrak, na naplatne kućice, bez da svi izviruju i radosno me pozdravljaju..i ne sugeriraju…
-nekaj vam škripi…
-imate gremline?..
-znal sam da ste vi..čim sam čul škripu…
i sve tak…klub obožavatelja sa naplatnih kućica…
i to sve nekoliko puta tjedno:))
 
a..na kraju je taj španer..zbog nevaljalosti vlastite i ljutnje moje…
kaj sam se derala na njega da ušuti… pojeo novi remen…zupčasti remen…
i sad se više ne vrti kak se spada..i sad se više nemre napraviti potreban pritisak…
da auto ima ok hidrauliku..no dobro..On je ipak popravil nekaj…
a sad to sutra još treba završiti..ali eno ga..
ne leži, više ne pase travu…
moj šarmantni francuz je sad opet ok:… recimo...
On ga je probao,preparkirao ..i sad se mogu voziti, opet:)))
eto, svemir me opet voli, nije nikakva skupa greška, nije nikakva greška od po nekoliko dana ležanja pod autom....ali da me malo taj isti svemir zafrkava i to stoji…
no, to ide pod ono- ces't la vie...

Jer su mi rekli, da sve znam…
i početak i kraj..i sredinu priče..tvoje priče, moje priče, svih priča…
a onda nije zabavno kad znaš kraj…
iznenadi me…reci da ti znaš drugačije…nešto što ja ne znam…
nemoj da budem sveznadar…to je tako naporno…
nemoj da sve priče uvijek loše završe,
 kako ono kažu prognostičari:….
„tako je, sve završavaju loše…samo treba imati dovoljno strpljenja…i pričekati kraj…!“

dno dna...a sve nešto ja ovo, ja ono, pa se onda obruše..jedni na druge...i frcaju uvrede, psovke, slike, pvt-prepiska, riječi izvučene iz konteksta...a ima i onih koji na vrlo perfidan način još samo podrivaju...a stvarno ste...ughmfrlj...hijene...

Tko je jednom uspio skupiti hrabrosti, odlučnosti i snage
I nekome uistinu „važnome“pokazao smjer za izlaz
Napravit će to mnogo brže i jednostavnije, za mnogo manju grešku i propust,
nekome ko je upola manje „važan“.

kad se hvalite da znate..kad im pomognete da i oni znaju...slike slike slike....merde.....

Ima tako teških momenata u životu…i teških odluka
Teških razgovora za obaviti
Ali sve se to mora…
Uz uzdah..uz kuraž…i malu pomoć
Moju tajnu…naime, obučem muške boxe..
i zauzmem stav..- mene niko ne bu he****!

Oni..suoče se sa tim nekim razočaranjem, shvate da su sve krivo postavili, da je život krenuo u krivom smjeru, da osoba s kojom jesu nije- ta...da posao u kojem jesu nije- taj…
da život kojim žive je najblaže rečeno… nikakav
… i kaj naprave?
 Pobegnu…nekam, ne, ne drugoj u naručje, jednostavno pobegnu u samoću, negdje daleko..
u pustopoljinu, u šumu, daleko…od svega…jer će tamo naći mir, spokoj i kaj ja znam…
a onda se opet žale..da to nije to...
Da je život u pustopoljini težak, samotan, da njih niko ne kuži, da im svi predbacuju…
da ih niko, a to su ovi kaj su ostali… ne razumije…
Ni ja to baš ne kužim… al čini mi se… oni još manje…jer su opet nezadovoljni,
 jer opet imaju iako malo, ali ipak dodira sa svijetom, i sve im je muka…
 jer ih i taj minimalni dodir tlači, iscrpljuje, nervira…
jer je recimo iza njih ostalo neriješeno ovo ili ono pitanje…i jer zamisli,
 ipak imaju obaveze…u ovom životu, ovom svijetu…npr..dijete...koje treba njih, takve…
nekakve, ikakve, nikakve…
ali ne..oni bi pobegli ili već jesu, u nekoj…. šumi, pustopoljini…
al mislim, nemreš pobeć od sebe…iako si utvaraju da su u fazi eskapizma…
i ustvari bježe, prema ..ničem…