Najbolje godine ovog života mog, sjajne i rđave

 

 

 
suza za kraj i oproštaj...
Na suvoj grani bili cvit,
nemoj me zaboravit.

 

 

Život je more, pučina crna,
po kojoj tonu mnogi što brode.
Nije mi srce plašljiva srna...
Ja se ne bojim velike vode...
 
 
Možda će žena svilenog bedra,
koja me zove i pruža ruke,
uliti vetar u moja jedra,
do nove žene... do nove luke...

 

 
 
 
         
 
 
 
"Udaljenost je za ljubav kao vjetar za vatru:
ako je jak, raspirit će je...
ako je preslab, ugasit će je..."
                              Lao-Tse

 

 Tražim te u proljeću, u kišnom oblaku.
Miris tvoj prepoznajem u prvom pupoljku.
Tražim te i sve u krug, da li je uzalud ?
 
Zakuni se, oživi me,
I reci da l' je odveć kasno za mene...
Zakuni se, da sanjaš me,
Jer sve bez tebe lagano umire...

 


Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana
i neke stvarčice od herendi porcelana...
I blogovi u kojima si bila...
 I ostala je ploča "Best of Ru Cooder"
i fina mala plava kutijica za puder
i ja sam te ostao željan,dok me bude moja mila...

 

 

... kad me se samo dohvate...
I sve si dalja, a sve mi bliža bivaš,
kao da opet počinje...

 

 

 
Štogod ih manje zavoleš,
manje ti njih nedostaje...
 
I nisam kadar švindlati...
za sobom skele paliti...
Da silom steknem nekog kom' ću faliti...

 

 
Sećanja mutna kao u laži, kao u snu...
Ipak se borim, ipak se nadam,
sve manje letim, sve više padam,
i sve su jače ruke što me vuku dnu...

 

 

Al' kada izgorim, prospi pepeo,
Na mjesto gdje sam tebe, prvi put poljubio.
Al' kada izgorim, otkrij tajne sve,
Prvom tko pita za mene...

 

  ja sam još i mog'o pristati...
Al' srce...
Ono se k'o jare opire...
Retko ko do njega dopire...

 

 
Odavno sam ogrnut najcrnjim mrakom...
Zavedi me, srce je napuklo staklo,
A ništa ga, osim tuge nije taklo...
Ne kopčaj se, jer ja te već očima skidam...
I zubima, ja ću tvoju dugmad da kidam...
 
Za jednu noć dao bih, život cijeli.
Od smrti me samo tvoj, poljubac dijeli.
Kad odeš ti, ostat' će mrvica sreće, mali trag,
Nigdje me, ja znam, odvesti neće...

 

 
 
kad u prozor staviš prvu hrizantemu
i kad popucaju divlji kesteni
ne pali uzalud fenjer na tremu
kad me otmu magle jedne jeseni...

 
Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo.
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije, kažu da je bio čudna sorta...
 
Otac mu je bio sitni paor, 'ranio je sedam gladnih usti'.
Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava,
umrla je s trideset i nešto...
 
Imali su par jutara zemlje, malu kuću na kraju sokaka.
Na astalu navek hleba, taman tol'ko kol'ko treba,
al' je Vasa hteo mnogo više...
 

 

Želeo je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilase...
Ali nije mog'o da ih ima.

 
Voleo je lepu al' sirotu, uz'o bi je, samo da je znao:
voleš jednom u životu, sad bogatu il' sirotu,
to ne bira pamet nego srce...
 
Sve se nad'o da će ljubav proći. Zanavek je otiš'o iz sela.
Nikad nije pis'o nikom, venč'o se sa miraždžikom,
jedinicom ćerkom nekog gazde...
 

 
Dobio je konje vrane, po livadi razigrane,
sat sa zlatnim lancem i salaše...
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne,
u karuce pregnute čilase...
 
Sve je im'o, ništa im'o nije...
 


 
Propio se, nije prošlo mnogo, dušu svoju Đavolu je prod'o.
Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši,
ali nije mog'o da ga nađe...
 

 
 

Mlad je, kažu, bio i kad je umro, sred birtije, od srčane kapi.
Klonula mu samo glava, k'o da drema, k'o da spava
i još pamte šta je zadnje rek'o...

 


Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih,

džaba bilo sata i salaša...
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih,
džaba bilo karuca, čilaša...
 
Kada nisam s onom koju volem...

 

 
 
 
 
Bude se tad neki nemiri zli
I drugovima pričam da si moja bila ti...
Sav pijan...
Od te laži, k'o od dobrog, rumenog vina...

 

 
Slutim da je snivao Srem?
Onaj bunar studen pri dnu...
I šarom loze zasenčen trem...
Slutim da je snivao Nju...
Čije ime ... sam Gospod zna?
I da se u ječmu tog sna jednostavno zbilo
to što ga je i ubilo...