Priče

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,
onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.

Lagano umire onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.

Lagano umire onaj
koji ne menja svoj život
onda kada nije zadovoljan svojim poslom
ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći
svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu,
da pobegne od smislenih saveta.

Živi danas, učini danas, riskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srećan!

Pablo Neruda

...tija bi ti reć da ti ne pišen zato jer bi tija da budeš moja, niti zato jer ti meni tribaš, pišen jer tija bi te volit, jer ja tebi tribam, da ti dam ovu jubav ča me mori i pritišće, da te taknem i probudin iznova ženu u tebi...tija bi ti reć da ću te morem jubavi prolit a ti, tamo negdi vrati mi samo kapju i znan da ću bit voljen ka nijedan čovik na svitu...tija bi ti reć da vrime ča mi je ostalo dajen tebi jer svoje san potrošija i samo još želin da se u neka druga jutra budin u lipoti žene...

Shankmen

..da je znat poletit,uzet sebon mrvu duše i kapju iz mora jubavi pa na tvoje tilo sletit,da te taknem da ti vratin viru,da ti rečen ča me dugo mori,da te sitin da još me ima,da te nosim ka grih za sva vrimena..

Shankmen

...puno puti san okružen judima sam i u žamoru i nadvikivanju tišinom zakopan u tvojoj lipoti, ne triban ni zatvorit oči a da znan svaku boru na tvon licu, svaki madež i kako ti stoji pramen na čelu, ne tribam ni maštat ni sanjat tvoje dodire jer znan da ću ja tebe taknut, onako nježno samo da mogu vidit osmjeh u kantunu usana i da ću šapnut rič ili dvi, baš onako tiho, tek toliko da buden sritan u lipoti žene koju čekan, koju čujen u tišini buke čudnih judi...jer ja znan volit...

Shankmen

...digod stanem, zamislin se, jesam li u životu moga boje, više, virujen da i vas tako trefi...i uvik mi je odgovor bija tu, možda san moga boje ali iman krasnu dicu na koje san ponosan i iman ono šta su judi oko mene davno izgubili...ljubav...mogu li više od toga?...nedostaje mi samo ona, tamo je negdi, da je zagrlin, onako tišinom sritan, da joj rastren jubav i poklonim zadnje kapje svog vrimena i onda mogu reć...jebe me se jesan li moga više jer sad znan da iman sve...

Shankmen

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.

Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije
za let si, dušo, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

Tin Ujević, ''Igračka vjetrova''

Tebi tamo negdje

...poželim i noćas biti dio tebe, upleten s tobom u pjesmu dodira, smiren u tišini ljepote...
...i znam gledao bi te dugo nakon što utoneš u san i slušao mirno spavajuće disanje žene koju volim...
...i bojao bi se da zaspim strahujući da ne propustim buđenje u tvojoj ljepoti i taj dugo čekani jutarnji dodir, tih poput svitanja, nježan kao rastopljena rosa...

Shankmen

..cili život trudim se bit svoj,nedat nikom da dira moju osobnost a poštivat tuđa razmišljanja i osjećaje..dajući sebe kakav jesam živih u zabludi da sam takav i prihvaćen dok vremenom shvatim da živim neko krivo vrijeme pregažen ljudima kojima sam dao ljubav..i tek kad u sobi ostanem sam shvatim samoću svojih želja a jedini drugovi sjene su iz kutova užasno tihe sobe..sam,poput duha u boci zatvorenog a čarobne riči nema,samo tihe sjene..i zato bi tija u nekom drugom životu bit vuk,sam u divljini bez kraja..

Shankmen

...puno puti tija san te zatvorit u mislima, da uvik ostaneš u mojim urama i vrimenu od sutra, puno puti tija san te ukrast i reć ti si moja...a ne mogu...jer ti si ka krik mora u škrapi, ti si ka cvit u poju, ti si brza rika i česmina ča u kamenu diše, ti si lipotom divljina i jedino mogu ja tišinom...pripast tebi srce moje...

Shankmen

...htio bih biti netko drugi, netko bez duše jer sivilo ljubavi danas i sjene tamne ruže sutra zatvaraju u osamu, bez riječi, sjetom u tišini...

Shankmen

...u koraku tihom čudan život prolazi ne mareći za tamu u vremenu
a vrijeme, čudnije od života brzo leti gazeći sitne duše ne pitajući
jeste li živjeli
a čudne duše živeći s čežnjom za malo ljubavi i poneku nježnost na korak od cilja zastaju
i pitaju život zašto im vrijeme bježi
a tama u vremenu postaje sve tamnija jer sami u strahu od istine gasimo svjetlo što kazuje nam put
u život
a život je hladni kockar s kojim partiju mogu odigrati samo
hrabri...

Shankmen

Trebaćeš mi u starosti, kad budem gunđao,
jer ne znam gde su mi naočare,
da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora.
Tako bi ti i srce još uvek tražio,
da nije bilo mene
da kažem da je na svom mestu.”
Trebaćeš mi u starosti,
da te se sa radošću sećamo,
umesto da te se sećam sa tugom.
Trebaćeš mi u starosti, da te opomenem
kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”,
da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu,
jer si mi lepša no ikada.
Trebaćeš mi u starosti, da joj se rugamo
kada nas pita gde nam je bila mladost.
Trebaćeš mi u starosti, kad izlapim,
da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.
Trebaćeš mi u starosti,
da ne dopustiš da ostarimo.
Trebaćeš mi u starosti, da kažeš:
“A rekao si da me ne možeš voleti jače”.
Trebaćeš mi u starosti, da me grdiš
što tvrdim da doktori nemaju pojma
i ne pijem lekove,
jer si ti najbolji lek za moje srce.
Trebaćeš mi u starosti,
da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače:
“Strpi se, gori si od deteta”.
Trebaćeš mi u starosti,
kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.
Trebaćeš mi u starosti, da me pitaš:
“Nije ti valjda opet do toga?”,
a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.
Trebaćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”,
a ja da te tešim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.
Trebaćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA,
da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.
Trebaćeš mi u starosti,
da te volim
i kada me starost napusti."
Goran Tadic

...slijep i budan sanjam propušteno u tebi tamo negdje i tišinom te tražim u nekom dodiru, onako, laganom, tek da znam da ovo jutro ipak postoji, da ti negdje usnula sanjaš, da možda još čekaš, usne, moje ruke ukočene, riječ utihnulu, zaboravljenu...ipak poželim u ovom jutru da sjenom budem tamo negdje, samo da te vidim i pokušam vratiti osmjeh...i poneku kap radosti...


Shankmen

..sjedim vec dugo uz postelju gledajuci te usnulu,nepomicno da te ne probudim..i lutam osmjehom u trenutke provedene s tobom i njeznost dodira u tebi boginjo moga jucer,danas i sutra..i gledam te tugom duse nestvarnu u mom zivotu jer nemam buducnost s tobom i samo zelja ostaje da budem bolji covjek u tvojoj dobroti..i ma gdje bio i ma koga volio ostaces posljednja zena urezana istinom u mojoj ljubavi i samo vjecni kraj moze odnijeti tvoj lik iz mojih misli..ustajem ostavljajuci ukradenu ruzu iz susjedstva na jastuk kraj tvog lica da je ukrasis ljepotom i tiho odlazim u svitanje..da nestanem u zaboravu...

..shankmen..