Laprdarij

"Ružičasti balon želja

Držim njegov končić u ruci, zaljubljeno gledam u njega.. I tražim kome ću ga prikvačiti.. U tom ružičastom balonu nalaze se sve moje želje, praktične i romantične.. sve zamišljene osobine (vrline) nekog mojeg voljenog..

Kad nađem dušu koja je dovoljno bezlična i statična da ne remeti ružičastost, prikvačim joj taj moj balončić.. pa opet gledam zaljubljeno samo u balončić. I zapravo me ne zanima ta duša koja se skriva iza balončića.. mogla bi samo pokvariti moje zamisli.. ali taj moj balončić - on je savršen..

Ponekad se nositelj balončića pobuni, htio bi da ga ipak pogledam takvog kakav uistinu jest... ali što će mi to? U mojem balončiću je ionako sve sadržano, godinama dotjerivano, ne treba ništa niti dodati, niti mijenjati..

Ako je pobuna prejaka, uzmem ružičasti balončić i odem tražiti dalje.."


Ovu pričicu sam napisala iz zezancije. Da bih neki dan shvatila kako je to zapravo velika istina. Upoznamo nekog - upoznavanje i nije dobra riječ, prije bi trebalo reći - saznamo da netko postoji i izmijenimo s njim neke riječi, registriramo ga. I neki vele - dogodi se kemija. Ono što se meni čini da se dogodi je uklapanje u nekakvu našu predodžbu o partneru kakvog želimo/trebamo. Što je bolje uklapanje, kemija je jača. Ma koja crna kemija, čista je to matematika, čisti proračun. Preklapanje matrica.

Digresija: Kolegica mi je ispričala jednu zgodu o kojoj sam dugo razmišljala. Ona je u sretnom braku oko 30 godina. Prije godinu i pol prijetio nam je svima otkaz. I reagirali smo različito. A ona je u svemu tome rekla da neće mužu reći to da joj prijeti otkaz jer će ga tako samo uzrujati. Tada sam skoro na rit pala!

E, sad, upoznavanje. Smrznula me je nedavna spoznaja da se mi u odnosima međusobno uopće ne poznamo. Niti m/ž odnosima, niti prijateljskim. A ono što me je još više smrznulo je da niti ne želimo nekoga upoznati. Smrznulo me je da nikog zapravo istinski ne zanima tko sam ja, kakva sam, s kojim se demonima borim, što volim, a iznad svega je nezanimljivo - kako se osjećam. Ono što je nekome zanimljivo kod mene je samo onaj dio koji se preklapa s nekakvom predodžbom o meni (ili bilo kojoj partnerici), koja naravno nema baš i neke dublje veze sa mnom. Onaj dio koji je ugodan i s kojim se osjećamo komotno. Onaj dio kojim rezoniramo s nekim. Sve ostalo je suvišno.. Ne daj Bože nekome podastrijeti neke svoje osobine koje se ne uklapaju u njegovu predodžbu, odmah nižeš minuse. Kome to treba? Samo kvari ružičastost balona...

Smrznula me je i spoznaja da niti mene uistinu ne zanima druga strana. Želim uzeti samo ono što mi paše, što njeguje moju iluziju, što ne ugrožava moj balončić. Želim se kretati unutar tog ugodnog prostora i ne zanima me pogled prema van. Zatvorite prozore i spustite rolete, dobro je kako je.. Ne želim upoznavati tuđi zmazani veš, izgled šmrklja, prdež, gljivice na nogama, ne želim znati za maštarije koje bi me povrijedile, niti za kojim komadima uzdiše..

Ja imam svoju iluziju, a on svoju. Ja živim u svojem svijetu, a on u svojemu. Imamo neke dodirne točke, mali presjek dvaju skupova (i to je dio iluzije), ali glavnina je odvojena. I dokle god se ta iluzija hrani, veza opstaje. Mi volimo samo svoj odraz u nekome, a ne njega/nju.

Nadalje, što manje otkrivamo o sebi, manje otpora izazivamo jer ne ugrožavamo ružičastost. Ne remetimo iluziju. I taj drugi je može nesmetano nadograđivati. Može nas oblikovati po svojoj želji i mjeri, bez otpora. (Zato je moja kolegica prešutjela mužu prijeteći otkaz. Što bi on s tom informacijom?? Ne treba mu..)

I upravo zbog toga su oni koje tek upoznajemo na početku jaaako zanimljiviji i obećavajući...

A oni koji se rasprostru - dosadni.

Bila sam predebela. Pa sam bila precrvenokosa. Prebijela. Pa sam bila presiromašna. Pa nisam stanovala u odgovarajućem kvartu. Nisam ni išla u odgovarajuću školu. Nisam rođena u inozemstvu. Ne plešem balet. Pa sam imala loš auto. Pa je bilo loše što uopće imam auto. Loše radno mjesto. Pa sam se oblačila presportski. Previše učila. I naravno, previše tulumarila. Bavila se krivim sportovima. Imala premalu plaću. Pa imala preveliku plaću. Pa loše kuhala. Našao se tu i prevelik auto. Smetalo je i što imam stan, dva. Pa sam previše pjevala. A previše sam i šutjela. Previše sam se udubila i u posao. Bila previše odsutna. Pa predobro radno mjesto. Trošila sam premalo, ali i previše. Nisam bila dovoljno brižna. I umišljena, i preskromna. Premlada, prestara (istovremeno). E, da, bila sam i predivlja. A onda sam bila i prepomirljiva. Sad imam djecu. A nemam vremena... tko se više sjeća što sam sve bila, što je bilo viška, i što mi je falilo..

Mnogi me imaju potrebu popravljati. A meni dobro :)

Link
ona Cubismova obrada mi nikak ne ide uz ovakvu pjesmu :(

Konačno sam shvatila. Na ovom nicku jedva me je tisuću njih pregledalo. A poruku je poslao svaki dvadeseti, i to još nepremium. Ako zbrojim premiume, to je bilo onda recimo 6 poruka. Shvatila sam gdje sam fulala, i to mi je romantic (hvala mu) otvorio oči neki dan, komentirajući jednu moju jako ozbiljnu izjavu:

"Ma da valjda nije zezancija. Opet sudeći po nadimku.. "

Eto, ljudi me ne shvaćaju ozbiljno, šmrc. Zakaj???

Došlo da moram otvoriti firmu ili obrt. Kažu, bolje obrt. Barem za ovo čime se ja bavim. Ali kažu i da moram plaćati sve doprinose kao da nisam paralelno zaposlena u drugoj firmi. To mi se čini glupo. Možda onda dobijem dvije penzije poslije? Ili ću biti dvostruko zdravstveno osigurana? Ma, lako za sve to..

No, moram smisliti ime toj novoj firmi ili obrtu. Ime bi trebalo zvučati nekak veselo, pozitivno, i naravno privlačno. Može biti i Anel d.o.o. u krajnjem slučaju. Mislila sam na imena kao 'dobro jutro', 'moj naklon', 'ljubim ruke' (to bi bilo pogodno za manikir salon, ali ne i za mene), 'antifriz' - zgodno ime jednog frizeraja :).. I tak.. Ili ime nekog otoka? Neki toponim, kao Velebit, Premuda.. Ili nekaj onak na latinskom da zvuči jako hoh.. tu baš nisam doma :(. Ili nekakva izvedenica za koju samo ja znam što znači, ali da zvuči dobro.. Neki dragi kamen? Metal? Meteorološka pojava? Godišnje doba? Neka životinjica?

Kći mi je predložila - apozit. Počinje s 'a' što je dobro, i zvuči pozitivno :)

recimo za Amsterdam

Link na Babin zapis, bravo Baba

Moj drugi brak je i njemu bio drugi. Iz prvog sam braka izašla neoštećena, nisam ni registrirala neku promjenu, trag, ožiljak.. svježa za nove pobjede.

E, ali s njim nije bilo tako. On je naprasno prekino taj svoj prvi brak, volio ju je i ona ga je gadno povrijedila - navodno. I nije to probavio, stajalo mu je negdje u grlu, nit gore nit dole. Zamrznuo se u tom lošem trenutku. Malo - malo pa bi o njoj nešto negativno, kćerku je drhtavo spominjao. U naš brak donio je sav teret tog svojeg prvog braka, plus teret tog teškog trenutka koji je ostao visjeti u zraku.

Sa mnom je potisnuo sve to, barem prvih dana, ali kako to obično biva, to je malo pomalo izlazilo i trovalo nam vezu. Nagovarala sam ga da ode k njoj i da porazgovaraju, da riješe neke dileme.. Niti čut. Nije mogao, povrijeđen. A to je trunulo i zagađivalo i njega, i mene, i oko nas.. kao gangrena se širilo. Nagovarala sam ga nek ide k nekom profesionalcu da mu pomogne. No, njemu ne treba pomoć, jer on zapravo i nema problem.

Rastali se mi, i on se sad bori i s onim prijašnjim demonima, i sad s novostvorenima.. demoni se lijepe na demone. Ništa nije riješio, samo gomila i gomila..

Ponovno proživljavati takvo što nemam ni najmanje volje. I pitam se koliko su uopće ljudi mojih godina sposobni i voljni oslobodit se 'glomaznog otpada', skupa sa mnom..

Link

Da sumiram. Ili sumariziram, kak bi neki rekli. Zbrojim. Bez da sam se oduzela. Nisam se ni množila. Kakvi su mi dojmovi o Amsterdamu?

Nisam od onih koji obilaze crkve, lijepe su mi izvana, ali kad dođem doma, više ne znam koja je crkva u kojem gradu, osim onih par poznatih. Fućkaš crkve, niti doma ih ne gledam. Kraljevske palače - e, to mi je već zanimljivije. A te su pak tak velke da me noge zabole dok prođem pokraj njih, i ne stanu u fotić. Muzeji: hm. A kaj da velim, zaboravim važne događaje u svojem životu, a kako ne bi nekakve izloške u muzeju. I obično mi iz muzeja ostanu u pamćenju nekakve budalaštine. Osim što se mogu pohvaliti da sam bila u nekom od njih, slabe je vajde jer nemam pojma kaj je bilo u kojem muzeju. Opet, uz izuzetak onih par najpoznatijih..

Ono što volim je muvati se po ulicama među narodom, i uhvatiti nešto što drugdje nisam doživjela. Recimo.... Amsterdam ću pamtiti po tome što sam osamsto puta iskrenula nogu. Ovi tu pojma nemaju kaj je asfalt. Barem ne tu u centru. Sve su nekakve ciglice, pločice, kamene kvrge, kvrgetine.. nigdje nisam vidjela toliki manjak asfalta.. bit će da je njima ionako sve ravno.. A došla sam s cipelama s petom šesticom, dakle minimum. Tu nisam vidjela ženu na štiklama, sve u tenisicama ili natikačama ili nečem šlapastom..

Nisam vidjela niti nekog debelog, fakat. Možda malo punijeg, ali debelih - nema. Ne znam zakaj, baš si mislim. Ili su napušeni pa im ne treba klopa, ili su na biciklima cijele dane pa su u formi.. i za čudo svi nekak izgledaju zdravo. To je sigurno zato jer si masiraju akupunkturne i akupresurne i kakve već aku- točke na tabanima hodajući tim kamenim kvrgama..

Ne znam kak uopće voze bicikle po tim kockama.. ma kocke su mila majka za ovo kaj je tu na cestama.. E, a to s biciklima je s jedne strane simpatično, ali s druge - nemre se hodat od njih. Prvo moram pazit da ne slomim nogu, onda moram izbjegavati one najgušće oblake dima jer moram biti pri sebi, jel, i uz to stalno moram paziti da me bicikl ne lupi.. sve je biciklistička staza, uglavnom, dolaze iz svih smjerova, križaju se, i ne sudaraju! Kak?? Nepušač i pješak u Amsterdamu nemaju kaj tražit. Osim glavu spašavat.

I pamtit ću još i fenomenalnu turu brodom po kanalima.. naivna ja. Zamislila si ja lijepo vožnju kanalima, oko mene zelenilo, plivaju patke i labudovi, drveće, romantično, i tak.. A ono: krenemo mi i odmah dođemo ispod mosta koji je 100m dug, tj. ispod glavnog trga, mrak, nisko, brrr.. Izađemo van, oko mene zidovi kanala, iskrivila glavu gledajući gore iz te rupe, prava žablja perspektiva, i ok, vidjelo se nešto, naziralo se kratkotrajno između mostova.. ne znam ispod kojeg je groznije.. A voda je neopisive boje, onak žabokrečina prve kategorije, smeđe-zelena gusta. Tak je izgledala gnojnica koju sam pripemala za svoj eko-vrt. Po kojoj pliva sve, da ne nabrajam - mislim smeće. Falio je samo neki plutajući leš. Ima i poneka zalutala sirota patka.. Mi u Zg mogli bi napraviti turu po kanalizaciji ispod grada, bilo bi slično. Naša Sava je prekrasna čista rijeka spram ovog. Pa i je, nedavno sam joj bila blizu... Trebao bi im onaj jedini naš dobar potez - da se otkupljuju plastične boce... Zagušeni su plastikom.. I inače grad nije baš čist, pogotovo navečer. Vidim ujutro peru ulice, ali popodne je već hrpa smeća..

Savjet: ako ne pušite i ne vozite bicikl, nemojte dolaziti sim. Ako ipak da, tenisice, i tura autobusom.

Ima tu još puno zanimljivih stvari, ali za to treba doći u dvoje :(

Link

iz jednog kišnog grada u kojem su svi na biciklima, skoro nitko ne nosi kišobran. Na sedmom sam katu i gledam grad, tornjiće crkvica, pa nekakav kanalić s vodom, nekakva pivovara Heineken mi se tu mota u vidnom polju.. A u zg sam ostavila sunce, šmrc :( Malo odmaram pa ću u šetnju..

Imam svoj ružičasti balon želja.

Držim njegov končić u ruci, zaljubljeno gledam u njega.. I tražim kome ću ga prikvačiti.. U tom ružičastom balonu nalaze se sve moje želje, praktične i romantične.. sve zamišljene osobine (vrline) nekog mojeg voljenog..

Kad nađem dušu koja je dovoljno bezlična i statična da ne remeti ružičastost, prikvačim joj taj moj balončić.. pa opet gledam zaljubljeno samo u balončić. I zapravo me ne zanima ta duša koja se skriva iza balončića.. mogla bi samo pokvariti moje zamisli.. ali taj moj balončić - on je savršen..

Ponekad se nositelj balončića pobuni, htio bi da ga ipak pogledam takvog kakav uistinu jest... ali što će mi to? U mojem balončiću je ionako sve sadržano, godinama dotjerivano, ne treba ništa niti dodati, niti mijenjati..

Ako je pobuna prejaka, uzmem ružičasti balončić i odem tražiti dalje..