pisati pisma, pričati priče

24.3.2003. objavila sam ovdje prvi blog pod nazivom Prvo pismo. Evo ga:

"Priče su uvijek namijenjene većem broju ljudi, čak se i prenose tako - s jednog na grupu, pa opet dalje.
Pisma se pišu samo onoj jednoj osobi, često baš onoj koja ne zna čitati. Ali, nema veze. Nije važan pisac, nije važan čitalac, važno je pismo.
Jer, pismo je izumilo neke posebne ljude: poštare. To su oni koji nam dolaze s nadom u torbi, ali i oni elektronski, poput Iskrice, razigrane i nasmijane, mlade i mišićave, uspaljene i maštovite, obrazovane i polupismene, lažljive i prestrašene. Jer, upravo su takve poruke-pisma koje Iskrica prenosi.
Ali, to ne znači da ona ne obavlja dobro svoj posao. Zato neka ovo prvo pismo bude pohvala elektronskom poštaru."

Odonda sam ih ovdje napisala još 237, ali i desetke na drugim, malo čednijim stranicama. Pratili su ih komentari, pohvale i pokude, svađe i iznenađenja. Rijetko sam na to odgovarala, ali kada jesam značilo je to da sam zaista povrijeđena, otkrivao je to bijes kojim sam uzvraćala udarce.

Ali nikad nisam nastavljala pisati svoj blog kroz desetke vlastitih komentara kako bih ga prikazala čitanim.
I nikad nisam pljuvala one s kojima sam se upoznala na Iskrici, čak i kad sam pomislila kako jedno ili dvoje to i zaslužuju, nikad nisam otkrivala tuđa imena ili navike.

Ponekad sam se - poput nekih blogera - pravila pametna, a drugi sam put - opet poput nekih - čak i bila pametna. Znala sam biti ranjena, a znala sam i pjevajući pisati blog. Baš kao u životu pored tipkovnice, voljela sam neke prave i neke krive ljude, a to sam - veze su ogledala - dobivala natrag.

I bježala sam s bloga, mjesecima nisam niti dolazila na Iskricu, a kamoli pisala blog. Svašta bi se još moglo napisati o blogu i blogerima ovdje, ali ono zbog čega ovaj 238. blog postoji je da izbaci krik k blogerskom nebu: - Dosta!

Prestanite srozavati pisanu riječ svojom zloćom, nepismenošću, ego tripovima prvog, drugog i tko zna kojeg lica, šovinizmom i glupošću, da ne nabrajam više.

Blog je mjesto susreta onih koji pišu i onih koji čitaju. A kad je mjesto susreta prljavo, kakvi mogu biti oni koji tamo pristignu?

I da se vratim na onaj prvi blog: "Nije važan pisac, nije važan čitalac."

Važan je blog!

..i važni smo i mi, jer mi smo Blog

aj dobro sve je to u redu
a sto meija kaze
i mi smo.....
e pa sad nemozete nas skartove
sam tak izbacit iz igre ;)))

nitko nije ovdje škart!
to kaj smo različiti, kaj sad....takvi smo, kakvi smo

(opet ponavljam, mimo zapisa, svi koji dolaze kao novi nick na blog, isto prolaze. i ja sam se osjećala suvišnom. mogla sam mahati rukama i derati se iz sveg glasa, ali trebalo je vremena dok me ostatak ekipe uočio. i prihvatio. tak da...sve se na neki način ponavlja i nema veze ni sa čim osobnim)

Nikad ne reci nikad.

Hvala,hvala.

allo meija
ma skart ono
ima vas tu koji mislite da je iskrica blog
skola ljepog pisanja
pa pisete pisete sve je to ok
ja recimo nemam tu potrebu pisattttttttttttttttti
al volim se zezati tu sa slicicama
i ponekad vas pisace onak nabrzake na preskokce procitati
nemam namjeru na jednom blogu ostati satima
da bi na kraju skuzila da nist ne kuzim hehe
aj uzivajte i pisiti ;)))

sunčana, alati bloga svakom daju izbor na koji način će se izraziti
svatko onako kako mu paše

a ja sam brbljava i inače, tak da .... uvijek sažeto pišem :))

hahah meij zar ne kuzis
ti si nam tu kao Den Haag
kad neznaju dalje aj nek meij rjesi to na diplomatski ....;)))

sunčana, mogu ja i drugačije, ak treba, bez rukavica, ali to mi je zadnja opcija :P

Oni koji tamo pristignu mogu biti visoki, jer kao što reče Reinach, svi mi kročimo blatom ali samo žirafe mogu jesti akacije bez lojtri.

pajk, onaj Rus jede kaktuse. Možda bi mogo i bagremlje da nije one Đoletove pjesme.

U mom selu je Rus pojeo 52 sarme, pa su ga prozvali Sarma.