Buridan

Naravno da po običaju nisam ništa pisao od uvodnog bloga. Kako i dalje glede objektivnih i subjektivnih razloga nisam pri volji za pisanje samo ću napraviti c/p jednog nešto starijeg zapisa. Nisam pri volji niti editirati ga, čak ispravljati tipfelere. Nisam u stanju ni pročitati ga, samo se sjećam da ima veze s Iskricom. Sad ga još treba izvući iz kupusa i pejstati.

Netko vrlo mudar (navodno Anjštajn) definirao je ludost otprilike ovako: raditi non stop jedno te isto, a očekivati drugačiji rezultat. Ovo što sada radim daleko premašuje običnu ludost. Iskra mi nije donijela baš ništa dobro. Naprotiv. Zašto sam opet tu? Očito jer mi nisu svi na broju.
Ne sjećam se kada sam se prvi puta registrirao. Znam da sam bio jako mlad. Zdrav. Imao sam dobar posao. Ne da još nisam bio sijed, nisam još imao ni jedne sive dlake na licu ni glavi... Čak sam i sliku stavio, tada sam još na nešto ličio. Kao i sada i tada je omjer mušraca i žena bio katastrofa. Za muške naravno. I kao i što je jamačno i sada, trebalo je poslati destke poruka da bi se započela kakva takva komunikacija s bilo kojom ženom, majkom, kraljicom. Nisam puno pokušavao i brzo sam odustao. Ipak svako toliko sam se vraćao. Mijenjao profil, pokušavao ispasti duhovit, pametan i zanimljiv. Smišljao originalne ulete, detaljno pregledavao ženske profile u potrazi za virtualnim G točkama... Nula bodova.
Pa me opet par godina nije bilo. U nekom trenutku dosade ulogirao sam se i našao poruku par tjedana staru. Veli proučavala je muške profile i od svih tih stotina jedino joj se moj svidio i samo je meni poslala poruku i gmail. Scam? Anyway poslao sam joj mail s jednog od svojih junk akaunta... i priča je stvarno krenula. Razmjenili smo slike (bila upravo dovoljno zgodna da sam buljio sat vremena u fotku i naravno instant se zaljubio). Ispočetka smo razgovarali o prilikama u kakvim živimo, upoznali se koliko je to već moguće online. Dok joj nisam poslao prvu pričicu. Na moje iznenađenje oduševila se uratkom. I tako je krenulo moje najplodnije spisateljsko razdoblje. Naše dopisivanje se svelo na cca. pričicu do dve tjedno i njene bez iznimke pozitivne komentare (najčešće onaj meni najdraži – umirala sam od smijeha čitajući) . Postala je moja Laura. Oko godine dana je to trajalo. Vrag mi nije dao mira i počeo sam inzistirati na sastanku u živo. Ona smatrala da je odnos koji smo imali super stvar i otezala. Nakon te nesrtne „Sanny“ je napokon pristala. Naravno da je bila u pravu. Nakon sastanka pokušala je održati prijateljski onos, ali ja sam bio shrvan. Cca tri tjedna sam lokao prazine i rakiju, pobrisao sve mailove osim jebi ga Sanny, i proveo mislim oko tri tjedna na psihijatriji u Vinogradskoj. Daleko od toga da je bila prva koja me odbila, ali eto, ovaj puta je bio najbolniji. Barem do tada.
Puno je vode proteklo Savom dok se nisam vratio na mjesto nesreće. Godine. Došao sam naći novu muzu. Stavio sam par stvari na blog. Između ostalih i Sanny. Blog je doživo uspjeh. Tada je moj inbox bio pun. Počeo sam par obečavajućih konverzacija s ženama o kojima sam mogao do tada samo sanjati, bilo u virtuali bilo u RL.
Do smrti ću se pitati kako je došlo do toga sam izbrao Nju. Poslije mi je rekla da joj je profil ispunila nećakinja, ona je dodala samo par gluposti. Nakon prvih par poruka izmamila mi je fejs. Vidio sam slonicu, baba rogu. Prvi poriv je bio iščupati kabel od neta iz kompa. Nisam to napravio. Sažalio sam se . Sjetio sam se svih obijanja koje sam doživo. Narednih 10 (slovima: deset) godina, sistematski sam se uništavao u nadi će me ostaviti. Izgubio sam posao i zdravlje ali nije se dala. Nije bilo (samo) do izgleda. Žena... O tome u nekom drugom postu ako ga bude. Ima oko dve godine od kako sam konačno skupio snage da ju ostavim. Ona mene nije. Postala je frendica s mojojm mamom i uredno se čuju. Moj mob je i dalje pun propuštenih poziva. Tu i tamo se čak i javim, kažem zlo mi je i prekinem.
Dakle Iskrica – ja: 2:0
Prvi puta jedna izgubljena godina . DESET drugi puta. Kažem ne samo izgubljene godine nego i zdravlje, novac, ideali, nada. Ostala je samo želja iz djetinstva. Pisati. I biti čitan. I čemu lagati – zaraditi nešto materijano od tog pisanja. Pišem uglavnom kampanjski. Samo kada dođe isnpiracija. Pa i tada strahovito sumnjam da moji uradci nešto vrijede. Vodilja mog pisanja jest ismijati samog sebe i sranja koja sam prošao (i napravio) u životu. Time bih šatro pomogao depresivcima i ostalim meni sličnim luzerima. Ideja je napraviti vlastiti sajt i staviti tamo svoj „opus“. Problemi su brojni. Lijenost, depra, naći dobar hosting, dizajn, naći čitaoce pri čemu OBAVEZNO želim ostati anoniman (znači otpadaju drušvene mreže za reklamu i generiranje evntualnog prometa). Plus moj „opus“ je kupus. Što će reći gomila manuelnog posla koji samo ja mogu obaviti, nema osobe koja bi se u tome snašla. Što se kvalitete tiče... S više strana (čak i osobe iz književnih krugova), savjeti su: sredi, objavi, piši. Unovči. Ne ide.
Ovaj uvod nije u mom stilu pisanja. Čista depresija bez traga humora i ironije. I uz to ću staviti „Sunny“ koja mi je donijela toliko jada.
To je treći puta da ju stavaljam na blog. Dakle ili treća sreća ili teniskim jezikom bicikl (0-6 0-6 0-6). Nole je x puta okretao 0:2. Ja pak od 2:0 obično gubim 2:3. Ovo zadnje je figurativno, davno nisam igrao tenis. Ipak se još nadam da će se desiti čudo, noga i pluća izliječiti, ja pomladiti, i lijevom rukom pogoditi još koju jednoručnu bekend paralelu koju će protivnik ispratiti samo pogledom....