Sve ono što se žene nisu nikad usudile reć

Ziva sam.
Desi se jednom,svakih pet godina..da bljesne nesto kao grom iz vedra neba.

Priznajem,inbox mi je poprilicno pun. Poruke procitam..onako letimicno. Odgovorim na jednu od pedeset. Ali ne zato jer sam iskompleksirana zena i mrzim muskarce (kao sto su mi neki rekli) nego jednostavno ne osjecam nikakvu potrebu da bi odgovorila.Oprostite mi Vi koji naletite na tisinu.Ispricavam se..
Pred tri dana naletila sam na te plave oci..kliknula sam..tako,bezveze.Bez ocekivanja,zelja.

I da..javio se,bas onako kako nisam ocekivala..bez dosadnog bok,kako si,od kud si :)
I vuklo me da se javim na mail..vuklo me da mu ostavim broj. Cekala sam tu njegovu poruku kao djete koje iscekuje svoj rodjendanski pokon :)
On je..neznam..
kao neko osvjezenje na 40 stupnjeva...
kao topla dekica dok vani snjezi..
12 sati..samo 12 sati..
A ja vrtim mob,cekam poruku..pa poruka stigne..a ja razvucem onaj blesavi osmjeh
Kad sam mu ostavila broj..cekala sam deset svjetlosnih godina da se javi.Javio se

-Hej,evo,razmislio.Riskirat cu,nsiam nikad bio u blogu,pa..

-Vec ti se svidjam

-Hahaha,samo te simpatiziram

Neznam dali je u tom trenu probudio onaj moj zenski dispet..al odlucila sam tada da cu se potrudit da mu se svidim.

-Imas kakvih zelja sto se tice bloga?
Kaze da je to moje..a ja sam mislila da cu bit duhovita u ovom blogu,a mene peru neke druge misli ;)
Nema veze..
Obecala sam mu da cu mu rec sve sto mislim...ali samo cu rec :hmmmm ;))