Iz vremena i prostora

temelji zaliveni
vrpca presječena
svaki početak
kraj je
 
 
 

poslušala
izbila
.....
i opet sam na početku.

Možda je i vrijeme da me vratiš. Kući. Sama nisam mogla- davno sam bacila crvene cipelice.
 

http://www.youtube.com/watch?v=b6t4Zs5Yq_k

nije kišilo.
 

umrijet ću od samoće. il od gladi. a mogla sam jesti. knedle...  sa šljivama, možda. al ne idu mi uz čaj.  ah, sva sam nešto gizdava. pa bih još i birala. i jelo. i društvo. i po cijenu vlastita života. 

i u kosu utisni mi poljubac. ne čekaj sutra.  bit će izgužvana od noćnih mora i prevrtanja po jastuku.

Bit će da je iskoristio svoje potencijale.  Nema nam više šta dati.  Ni uzeti.
Dragi moj premijeru, imaš sreće da ne radiš u trgovini, jer kasicu bi prije odlaska namirio.
A dragi moji, Hrvatice i Hrvati, građani RH-da mi odgoj dozvoljava, napisala bih- koji šupak! 

 Rekao je: "Slična je tebi." Zaboravila sam mu reći- hvala. Zaboravila sam da mi to treba biti -čast? Zaboravila sam biti ponosna... Ah, zaboravila sam. Sve.
 Osjetio je tugu u mom glasu. Nisam je mogla progutati. Otkud ? Zaboravila sam. Možda ću misliti o tome sutra. A možda i neću.

Trošila sam svoje najbolje riječi na tebe, nizala ih bez poštede. Nad nekima se i sad zamislim - ne vjerujem da su moje. Nikada ih nisi shvatio. Niti ćeš. Pisala sam ih tebi, ali... zbog sebe. 
Čuvam te i ostavljam blizu iz nekih, samo meni, znanih razloga. Sebična sam, znam. Ali, ti znaš gdje spavam ironična ja. I znaš me probuditi.
Ti si samo -moja inspiracija. I moja -motivacija.

Moram na prozor virnuti. Vražja znatiželja. Hm... Vatreni dečki. Nigdje vatre, nigdje dima... Možda nekog uniforme pale?

Napisah zapis. Jedan. U svoj blog. Mislim si-nisam dugo, došao je trenutak. Bacim pogled na napisano i sjetim se tebe- ko zna šta ćeš opet pročitati između redova, tražiti sebe u napisanom... Pomislim- ma, ne da mi se objašnjavati. Opet. 
Ne, nije mi zadrhtala ruka. Bilo je lako. Obrisah.
A misli- puštam. Neću ih krotiti ni obuzdavati. Ostavljam ih da vise u zraku. Neoblikovane i divlje. Tajanstvene. I moje.

 sagriješih
 propustom.
 oprostite mi,  bilo je s predumišljajem.

Bila jednom jedna...zvali su je Pepeljuga. Snjeguljica. Trnoružica. Bila sam i ja- mala, sanjalica. I mislila da imam šanse. Ma, dobro, nije me zla maćeha odgajala, nisam u pepelu spavala, nisam ni majušnim pticama pjevala tanašnim glasićem- nisam imala sluha, inače bih. Nije me lovac po šumi naganjao i nije umjesto mojeg, maćehi odnio srce Bambijeve mame...Vremena su bila malo drugačija-modernija. Šume iskrčene, srne plašljivije... Nisam imala čizme od sedam milja da samo preskočim sedam mora i sedam gora i nađem Onog Kojeg Tražim. Morala sam korak po korak. Gledala sam ravno pred sebe. Nisam ih mnogo srela- neki su već bili zauzeti,i živjeli sretno do kraja života. Neki su valjda samo projurili na svojim bijelim konjima pored mene-nisam ih stigla ni primjetiti.
Ali, bila sam uporna. A znamo(jer su nam rekli) da se svaka upornost isplati. Isplata je bila sasvim princolika. Našla sam i ja Onog Kojeg Sam Tražila. Ili je on našao mene. Dobro sad, nećemo cjepidlačiti. Pogledi su nam se sreli i znali smo- potraga je završena. Konačno možemo malo odmoriti. Usne su nam se takle i ...princa sam u baru vratila!
Gdje sam pogriješila?
 Trebala sam na prstima hodati, pogleda prema dolje- žapce u prinčeve pretvarati...Trebala sam se prije upitati zašto sve bajke završavaju poljupcem. I gotovo. Nema dalje. Prekid filma. Trebala sam,ali nisam. Naučila sam. Sama.
 

zalupi vratima za zbogom. da znam.