Iskričarije

Taman se raspišem i već zamalo pri kraju bloga - nestane struje. Puf, klik, nestalo. Mamu ti...

I zbilja mi se neda sve opet ispočetka.
A radilo se o tome da danas, kamo god krenuh, naletjeh na neku zgodnu tetu. Prvo u pošti. Potom u fast-foodu. Pa na koncu i u VIPnetovom dućanu.
I pod zgodno mislim na iskren osmijeh, na uzvraćanje šale, na više nego ugodan dojam koji netko ostavi na tebe svojim osmijehom i smijehom.
Ali... ali.
Sve te zgodne tete su imale po nezgodan prsten. Pa se sve na koncu i svelo samo na to, malo šale i ugodan dojam, jer ovaj indijanac ne dira ono što je zauzeto (stav naučen na vlastitim pogreškama, a kako drugačije).

Nikakvo čudo. Mislim, to, prsten. Tko ne bi volio imati takvu osobu do kraja svog života pored sebe? Otvorenu, ljubaznu, duhovitu?
I naravno da takvim ženama ne trebaju nikakve Iskrice ni slične gluposti.
I naravno da je sve to već netko upecao, jer među muškim je svijetom sasvim dovoljno onih koje osobu vide bez da je mjere centimetrom i vagom.
Nije da nema takvih i među ženskim svijetom.


No i opet naravno - upravo zato i jesu već sretno zauzete.