Kad dodje mojih 5 min meni stane sat!

zasto?
Zasto sam sama? Nisam glupa, dapace. Izgled ajd da se popravit al nije ni los. Nisam lina, pokvarena, lazljiva.
Dajem drugima, za sebe trazim malo,osnovno u biti. Da imam nekog nazvat kad mi je tesko ko ce me razumit,zagrlit,saslusat.
Tako tuzno. Nema niko da mi posalje poruku. Pita kako sam,sta radim. Da me razveseli lipom gestom.
Zar je to puno? Ni tako malo ne mogu dobit? Sta da trazim kucu,posal,mercedesa? Takvi bolje prodju. Iz dana u dan sve je isto.
Nadas se nekoj promjeni al nje nema. I prodju dani, mjeseci, godine a pomaka nigdi. I di da nekog nadjem?
Ovde? nema 2 normalna lika a i ta 2 sigurno nece razvedenu s ditetom pored masu slobodnih. Vani? Ne idem. A i ko je ikad upozna nekog pri izlasku vani? Na poslu? Ne radim. Jebena drzava. Posla ni za lijek a nisam izbirljiva.
Mozda je ovo samo jedan od onih dana a mozda ludim pomalo. Mozda su u sumi.
A opet i da dodje neko imalo kvalitetan kako mu povirovat kad sam opecena i pusem i na hladno.
Zaboravila sam kako je to kad imas nekom rec dobro jutro. Kad znas da imas neciju potporu. Kad te nazove samo da te cuje.
Nije ni to mjerilo. Zvali smo se ja i M nekoc mnogo, govorili lipe stvari stalno pa ipak eto zavrsilo kako je zavrsilo.
Zar ni to malo ne mogu da imam? Cemu onda zivot kad kroz sve moras sam? Imam ja svoje dijete i nema veceg dara al nije to isto. Svejedno si sam. Kako njemu objasnit jednog dana zasto mu nismo bili dovoljni? Sta da mu kazem?
Nadam se da je ovo samo jedan od onih dana. Eto pricam s ekranom kad nemam s kim drugo. Mozda sutra bude bolje, drugacije od danas. Sumljam....al mozda.....