srp mog djeda antuna

o ponciju i pilatu:

u prolazu od ka, pita on mene: jel mogu ja ovdje odradit to?

ja: a kaj točno misliš?

on: ovo stavit tu, dovest ove tam i ovo odradit sim.

ja: zakaj ne?

on: ne znam. oću šeficu zvat? da je pitam jel mogu?

ja: za to ćeš je zvat? taman joj još ti trebaš s TAKVIM pitanjem.

on: ne znam, da ne bi poslije bilo da nisam pitao

ja: daj ne kompliciraj (dobaci mu kolajah preko ramena i odšeće od njega)

on: doobrooo, ja ću reć da mi je kolajah rekla da mogu (čuje kolajah preko tog istog ramena)

ja: ja ću reć da te uopće nisam vidjela ovaj tjedan (dobaci kolajah preko opet tog istog ramena)

ovo pitanje je čak bilo i na mjestu al jebo onog ko je reko da ne postoje glupa pitanja.

jer postoje.

činjenica je da nekad naprosto ostanem iznenađena KOLIČINOM i BESPOTREBNOŠĆU pitanja. neki se ponašaju ko da bodove skupljaju sa svakim postavljenim pitanjem. jebote, to seže do tih granica da, primjerice, stojimo ispred marsa, konkretno, pored table na kojoj piše 'mars' i oni mene pitaju:jel to mars?

u suštini svih tih pitanja je biblijsko pranje ruku. majkuvamjebem. oni se ponašaju ko čisti tehničari, odradit će, al će za svaku pizdariju pitat tak da

a) ne moraju uključit mozak
b) ne snose odgovornost

Čuj, najlakše je oprati ruke.

jel ti smijem skinut gacice?

a pa kad su fini..pa sve onak...danebislučajnobožmeoprosti

ja sam počeo po bananama pisat poruke tipa:" ja sam naranča" ili "ne vidiš me" jer ima taj jedan na poslu što nam jede banane.

krenuo te upravni govor? samo premalo didaskalija.