Životinjsko carstvo

Robijanje navici, to je ovo moje bloganje...

Još uvijek si ne uspijevam smisliti neku podjednako nezahtjevnu jutarnju aktivnost za razbuđivanje. Pa po navici: nađi sličku, pukni na blog.

Onda ugledam ono pašće kak si bezecira prostor (!!!) za zapis i lagano popizdim. Mislim, fućka se meni jel njoj važno biti gore, dolje ili sa strane, ali bezec prostora??? Čemu? Kaj je motivira?

Onda malo pregledavam studentske zadaće, malo slažem pasijans, pa opet na blog, nema niš novoga, pročitam naslove i prve odlomke sinoćnjih zapisa i opet popizdim: kaj ljudi zbilja misle da ne znamo sami pročitati novine pa nam tu cepejaju članke? Npr. o prdenju, baš apetitlih.

Na koncu se zadržim kod mai i opet, narafski, popizdim, jer takve spike kao što je onaj njen sinoćnji razgovor ugodni u širokom luku izbjegavam, a često ih čujem od pijanaca u kafiću pored čije terase prolazim svaki put kad idem van: ljudi smanjenih intelektualnih sposobnosti pametuju o političko-ekonomskim zavrzlamama kao da komentiraju utakmicu neke žnj lige i blesavog suca.

Opet malo pregledavam studentske radove, sastavim im i probni test, odigram nekoliko novih partija pasijansa, a usput si mislim, pa čemu se srditi zbog ovakvih blesavoća, to je kao da nekome zamjeraš klempave uši ili krive noge, kao da oni ne bi htjeli biti ljepši, ali takvi su kakvi su, ako su sami sebe uspjeli uvijeriti da nisu tak loši, good for them, neka...

*uvjeriti - očito sam čitala Rakyja.

Sad sam opet malo provjeravala raspored, ispitne rokove i tsl. i mozgala si usput dalje koji me to vrabac tjera ovamo, a niš, zaista niš osim navike nisam uspjela ustanoviti. A ta navika nije samo traženje i odabir slike, nego i potreba za nekom elementarnom jutarnjom komunikacijom, onak, nezahtjevnom, ugodnom, kao mrmljanje u polusnu. E, toga rijetko ima! Nego sve od ranog jutra nabrijano, pa se onda nabrijem i ja.

Hm. Nakon 7-8 godina bloganja, zaista više ne osjećam gorljivost upoznavati nove face, a stare su mi i preveč poznate; i kaj je najgore, ne sviđaju mi se. I zato im nemam volje ništa reći, niti išta njihovoga uvažiti. Rekla bih da je to ta buka u komunikacijskom kanalu zbog koje je blog većini starosjedilaca dosadan; kao učmali brak s osobom koja nas svaki put razočara.

I tak... Poslala mi frendica slike i filmeke o zezancijama njenih pasa u Dublinu, jer onamo je preselila. Joooooj, ljudi, kak im je DIVNO! Viš, ona sigurno nema takvu blesavu naviku, niti potrebu za njom: uzme cucke, pa na plažu, pa se kesi kak se ove obračunavaju s rakovima, ili s labudovima ako ode na jezero, jer i to joj je blizu kuće, ili im baca štapove po vrištinama... eh! Dođe mi da i ja odem. I to baš u Dublin. Ne nekamo na naše more, jock, naši zatucanci bi ziher zamjerali što psi trče po plaži ili povremeno zalaju.

Piše da su i ljudi ugodni. Ona i muž su si već našli neku ekipicu za pivnicu i izlete, a otišli su 1. 9. ove godine. Ok, možda i oni sve malo gledaju kroz roza naočale, hm, moraju si ljudi nekak opravdati prekretnicu, ipak su ovdje ostavili jako dobre poslove i jako dobre (za naše prilike) životne uvjete... Tak je i meni na Iskrici bilo super godinu-dvije. A onda skužiš da je digitalni svijet podjednak opipljivome, uz neka ne osobito bitna odstupanja. Nadam se da njima neće biti tako, da će se potvrditi da je izbor bio dobar i da im je život ondje bolji nego što bi bio ovdje.

A stvarno mi je žao što mi je ta Iskrica postala tak bezvezna... I ne bih rekla da to ima veze sa samom Iskricom, nego meni je 7-8 godina u životu puno, svašta se izdogađalo za to vrijeme, ja sam se promijenila na mali milijun načina, moje potrebe za određenim vrstama komunikacije su se promijenile... Šteta! Jer ovo je stvarno komotno, ujutro, u spavaćici, uz kavicu i cigaretu malo prokrmeljaš i gibaš dalje, onda opet u nekoj pauzi. Ali, to ima smisla samo ako te udobrovolji, opusti, veseli. Ne ako dođeš i sve što vidiš ti se gadi. Onda treba mijenjati naviku.

Nažalost, navike nije lako mijenjati, a najčešće moraš naći neku drugu, bolju, kojom ćeš nadomjestiti staru i istrošenu. Viš, mogla bih vježbati ujutro, opet me kolje koljeno! Jest da mi je vježbanje mrsko i teško, ali volim se osjećati bolje, a kad vježbam, zaista se osjećam bolje. Već sama spoznaja da činim nešto korisno za svoje zdravlje me udobrovolji. Viš, viš... Hm. Pa hajd, mogla bih probati, bar onih dana kad ne moram na posao u zoru. Ali, što ću tim danima kad moram?

Da se učlanim na Coolinariku? Tam bar nekaj korisnoga mož saznati. Iako mi ide na žifce to kaj za svako i najjednostavnije jelo imaš pedesetak inačica, uz preseranciju da je baš ta najbolja zahvaljujući nekoj nepotrebnoj komplikaciji. Ma jock. Tam bih se odmah posvađala. A ja sama sebi izvrsno kuham.

No dobro, nekaj bum već smislila... U međuvremenu, slička, tu i tamo komentar ili tekstuljak. Valjda ipak nečemu služe. Uostalom, da mi ovdje nije tak dosadno, tko zna bih li odradila sve ovo što jesam! ;-))

A i WC sam ovdje naučili čistiti :-)) E, da, ako netko zna kak da temeljito očistim staru emajliranu kadu, kojoj emajl mjestimice odlazi, a da je ne zgulim do kraja, savjeti su dobrodošli. Do sada se najboljim pokazao Domestos s izbjeljivačem iz Mullera, ali ni to ne skine sve i kada kronično izgleda zmazano, iako nije. Za novu ne bu love do nagodinu, ako i tada.