*Babinjak*

…baš kao što je jučer moj blog dojmio Nikija…tako je mene danas njegov. Već od naslova.
Opet sam u nekoj korjenitoj životnoj promjeni…(kojih mi je inače pun kufer)…i nije mi lako. Ne toliko zbog okolnosti…već zbog vlastita umora od borbe s vjetrenjačama. Osim što je Don Quijote bar u toj borbi imao ideal…a ja ga već odavno nemam.

''sve će to proći' …baš sam danas, samu sebe time značajno podsjetila na 'deja vu' životnih ciklusa. Eto…uvijek prođe. Sve. Samo ja nekako ostajem….i vučem punu vreću sjećanja. Što gorkih, što slatkih. A pitam se….što imam sad od toga? Iskustvo? Osmjeh u kutu usana? Gorak okus u ustima? Zapravo…ima tome godina…kako sam zaključila da je najbolje te vreće ostaviti negdje usput…možda se kome svide.
I tako ih..uglavnom…ostavljam ovdje.

E…a moj deda Stipe…ajme.
Kažu da je bio gad, raspikuća i pijanica. Varao je i tukao baku….trošio lovu na 'kurve' i piće. Na kraju je umro sam…i pijan.
Ipak…ja ga se sjećam svojim očima.

Bili smo u vikendici…i pilio je 'nevažne' grane u našoj šumi, da je raskrči. Skakutala sam oko njega…i uglavnom spremno čekala da mi nešto kaže da mu dodam…ili donesem. I ja bih onda trk…i za tili čas sam bila opet tu.
Imala sam žutu haljinicu, što mi baka isplela od konca.
'Pazi da ne zapneš negdje…da ne izvučeš očicu' – stalno me upozoravala.

Deda je sjeo na neki stari panj, potegnuo iz boce ..bijelo vino, zapalio cigaretu ..naborao čelo..i onda počeo polako ogledavati se po šumi i prstom mi pokazivati.
-Vidiš…ono ti je čvorak….a ono tamo vjeverica!
Pogled bi mi skakutao šumom i budno pratio pojave, koje inače ne bih primjećivala.
-Ovako ti izgleda lišće ljeske…a ovo je akacija, ona fino miriše u kasno proljeće!
Spustila sam se u čučanj…podbočila bradu ručicama..i pozorno slušala.
Ispuhnuo bi još koji dim…i potegnuo još koji gutljaj iz boce..pa mi pokazivao bubu 'Švabu'…koja se sklupča u malu kuglicu kad je dotakneš.
Otkrivao mi je svijet…koji nisam poznavala.
-Odi reci babi da mi pošalje još jednu bocu vina! . zapovijedio mi i ja sam već krenula u šprint.

-Baka, rekao je deda da mu pošalješ još vina i sok od bazge!- u dahu izgovorim.
:Sok od bazge??? – baka se prenerazi. : Kaj će mu sok od bazge!?
-Ne znam, rekao je da budem brza…..Daj mi to …daj…brže!!!
Baka se smotala..pa sve spremila u košaru i dala mi da ponesem.

Sok od bazge, bio je za mene…no da sam ga tražila,ne bi mi ga dala. Iz dva razloga. Da ne pokvarim zube i 'to je za goste'. Ali ako deda traži…onda se ima i može.

Dok sam pijuckala slatku bazgu…pored dedine noge…gmizala je mala zmija. Odmah sam je primjetila.
-Zmija deda!! – vrisnem. –Ugrist će te!!!
Deda pogleda u zmiju…sagne se i primi je u ruku. Pokušavala je pobjeći.
-Ovo ti je bjelouška! Prepoznat ćeš je po ovim svijetlim mrljama sa strane na glavi. Potpuno je bezopasna…i možeš se igrati s nom. – pruži mi je.

Oduševila me spoznaja da postoji zmija s kojom se možeš igrati…i ja sam je istog trena ludo obožavala. Dala sam joj ime…i nisam je ispuštala iz ruku.
Deda mi je dao onu praznu bocu vina da si zmiju u nju pospremim i pazim da ne pobjegne.

Ostatak dedina krčenja šume…baš i nisam pratila….osim što sam bila silno zahvalna na novom ljubimcu, kojeg mi je poklonio…pa sam mu se htjela odužiti.
-Dedaaaa….jel možeš zapaliti vatru? – pitam
:Mogu! I hoću…bit će manje komaraca!

Trknem opet k baki u kuću i zadihano kažem: Trebam krumpire i tavu!!
:Krumpire? –opet se baka začudi.
-Da!! I nož!
:Ne možeš se igrati nožem!!
-Ali deda je rekao da donesem!!

I onda je baka opet sve spremila u košaru.
(ako deda traži..onda može)

Ogulila sam krumpire….tako da je od tri veća…ispalo par malih kuglica…i dvije posjekotine na mojoj ruci….a onda sam ih stavila na tavu…pa na onu vatru što je deda već zapalio.

Dimilo se to…peklo…zacrnilo…svašta.
Deda nije obraćao pažnju. Bio je već dublje u šumi.

-Dedaaaa…..jel' voliš ti krumpire?
:Voliiimmmm!!
-Koliko se dugo peku krumpiriiiiii???
:Nemam pojma…pola sata!

Tada sam zaključila da je prošlo baš pola sata pečenja krumpira..koje sam onako vruće..nabola na neke grančice.

-Dedaaaaaaaaa!!!?
:Kaži!
-Dođi jest!!

I sad me preplavi onaj osjećaj…kad u sumrak dana…klečim na koljenima u svojoj žutoj haljini umrljanoj čađom….pored mene boca u kojoj je moj ljubimac – zmijica….deda na panju…i oboje jedemo …to nešto…što niti je ličilo..niti je imalo okus pečenih krumpira….ali deda je tada rekao: Bit ćeš dobra kuharica!!

I tak…
Prođe to sve…

heh..čak i kad me zaključao u garažu na više od pola dana...jer sam mu bila...dosadna. (na minus 2-3 zimskog dana)

Nisam mu zamjerila...fakat sam brijala da sam to zaslužila.

dobro je rekla slipka...mazohistična sam od malih nogu..:)

valjda je to tako. Sjećanja na ranu mladost lijepa, iako je moja bila tako davno da se fakat ne sjećam.

ma...ionako...kaj će ti!? ...mislim..nitko nema ništ od toga. Bilo pa prošlo. Kao što će ovaj sadašnji trenutak..proći.

ja se sijećam svoga dide , a zva se je jole ,a svi bi ga zvali Bećar
jerbo je to dobija ća je u svoje vrime curama kra murtelu sa ponistre
i tako , reče on meni
MULAC ja vamo da ti dida reče .i odvede mena jednu njivu
Tu udri temlje za kuću
ajme dida jesi popizdija
samo temelje molim te
a zašto -pitam je ,
a on onako starina sa suzom u očima ,
Sinko moj ovo ti je zajebano selo mela, ako ne udreš temlje za kuću , odvuće te u svit i nećeš se imat di ,a ni zašto vratit . svi idu ,a kad shvate da je život tamo pasa , e onda umru tužni, a tužan umrit to nevalja
e fala ti , to se sitim uvik
fala ti moj pok dida Jole , bećaru ,za pametu rič ,, palim mu sviću svaki put kad idem ća i kad se vraćam i svita

Zgodna priča, vraća u djetinjstvo. Nego, si postala dobra kuharica il se deda prevario? ;)

moj dida,Mata,nije nikada opsovao,niti galamio,tih je bio i svašta uraditi znao.
skoro da sam odrastao s njime i bakom,koja je bila drugačija od njega.
...a sjećanja...to dolazi s godinama,s količinom događaja iza nas...
..Pam....CMOK!!

Deda je ipak bio zakon :). Hvala na lijepoj crtici iz života, Pam :)