srp mog djeda antuna

uđem ja u tramvaj i stanem di se prvo moglo stat.

kad ono, nozdrve mi se rašire, usisaju dva kratka usisaja zraka, pogledom potražim vrećicu u rukama čovjeka do i vinetuovski konstatiram sebi u mislima:

ovaj čovjek nosi pipu.

kad pričate o real life. kolko sam shvatila, to vam je ono kad niste online. kad niste na iskri, konkretnije.

so,iskra je šta, unreal life.

tu pričate o svojim razmišljanjima, crticama iz života, kog volite, šta mrzite, šta bi vi, šta ne bi.

al to nije real life.

pa šta tu nije real life?

znate šta ZBILJA NIJE REAL LIFE?

W.O.R.L.D. O.F. W.A.R.C.R.A.F.T. NIJE REAL LIFE.

tamo personificirate sebe u liku ružne spodobe, oboružate se oružjem koje realno ne postoji, odrađujete zadatke od kojih, realno nitko nema koristi,udružujete se u horde istih takvih, borite se protiv drugih hordi istih takvih, skupljate novac koji nema realn u vrijednost i koristite u razgovorima terminologiju koja se ne može primijeniti na stvarni život.

vi tamo uopće niste vi. vaše nade, strahovi, želje, snatrenja.

vi ste tamo UNREAL.

eto to vam je ta razlika.

jebovasbog i frazama.

jeste ikad razmišljali kad ste tipkali to r-e-a-l- -l-i-f-e-?

sva se opražim od miline

ima te neke djece koja se ne ponašaju sukladno svojim godina. ustvari, iskaču iz grupe. privuku te. nečim. znanjem, šarmom, nečim šta se ne može imenovat. i raspon je od 3 do 7 godina. takvih.

na takve padam.

totalno sam neosjetljiva na majušne obraščiće, velike oke, sićušne ručice. ne obara me to.

obara me staloženost jedne trogodišnjakinje. i prefriganost jedne petogodišnjakinje. i elokventnost njene vršnjakinje.obaraju me introvertirana djeca koju uspijem otvorit.

eto to.

zbog njih se sve što radim isplati.

eto, zbog njih.

dok sam prilazila parkiranom biciklu si uz shopping centar, obratio mi se hrapavi muški ozbiljni glas sa visoko postavljenog zvučnika

-dobar dan, rekao je glas hrapavo, ozbiljno i visoko postavljeno.

usporila sam korak i pogledom potražila izvor

- (ja sam winston, ovo je telekran, svi oko mene su ispranih mozgova, pomislila sam)

- .. ja sam vaš novčanik, rekao je glas. Ja sam debel. Ali to nije važno. ..blablabla

..uvijek kad čujem tako nešto pomislim s grozom kako je netko uložio vrijeme da to SMISLI i netko novce da to PLATI.

nego, htjela sam još jednom dat kritiku proizvođačima cipela. naime, POSTOJE žene koje imaju nogu veću od temeprature tijela. jebovasbog. ko da smo sve zvončice. žiovot me primorao na kupnju ženskih sandala, no s obzirom na ponudu i modele takvih stvari i s obzirom na moj stopala koja izgledaju kao palačinka kojoj su odstranjeni rubovi tek toliko da dotična poprimi OVALNI oblik preostaje mi jedino to da skinemone okrugle poklopce s kanalizacije, presvučem ih gumom i omotam s par metara dobrog štrika.

jebitese.

pratila sam ga preko glave i ramena sugovornika. kretao se kvartovskim križanjem na način da je iz različitih pozicija i koordinata promatrao određenu točku negdje na zgradi.

onako, nasloni se na prometni znak i onda znalački gleda u jednu točku nasuprot.

onda pređe cestu pa znalački gleda na tu istu točku. prekriži ruke i nagne glavu.

pa pređe opet cestu, podboči se rukama na kukove, nagne glavu tako da mu vidiš u nosnice i škica pogledmom. tu istu točku.

pa pređe cestu pa se nasloni nonšalantno na stup i spusti nehajno ruke u džepove. i nasloni jedan ležeran pogled na tu istu određenu točku.

pa krene prelazit ulicu pa zastane na pola. razmišlja o pozi, valjda.

'moji zagrebački frikovi' pomislila sam s dragošću i milinom. trknuti ljudi bez imena i prezimena. utjelovljenja ideje nenormalnog. luckasti, šašavi, kreativni u ludosti. vječni sporedni glumci mojih gradskih putešestvija.

dobro je vratit se u zagreb, ako niste dugo bili.

čamotinja

obrazsci

koji mi je đavo bio da se učlanim u azil-za-cucke grupu.

sad sam bombardirana izljevima patetike i susjećanja za paščad.

stave sliku psa i onda se
a) rastapaju od dragosti
b) iščuđavaju kak netko može biti tako OKRUTAN da ostavi psa na ulici
c) LJUTE se (kao alternativa opciji b))

iritantni su upravo JEDNAKO kao i vegetarijanci.

na čiji sajt sam se isto učlanila u naletima dokolice or dosade

ono što bih ja najrađe jest skupit ih sve na jedno mjestu i pred njima proždrijet jednog vučjak-koker-terijer mješanca od par kila

tijelo mi se postupno pretvara u krinolinu.

znate ono, ... gore usko i vitko, dole široko i nabrano.

čitam šund napreskokce, babla napreksokce, neke na koje me njegov sajt odvede, napreskokce, pravila igre s praščićima - napreskokce, lou reeda do pola pa pređem na drugu, lisac napreskokce, tetris nabrzaka do nekog doba pa odustanem, portale nekih dnevnih raznih napreskokce, popušim do pola pa zgasim

sve napreskokce

treba mi smirenje.

raspast ću se u puzzle.

kako crno postaje bijelo?

http://www.youtube.com/watch?v=1klBsf4KeCQ&feature=PlayList&p=5CF33F877B355437&playnext=1&playnext_from=PL&index=2

u pokušaju rekonstruiranja mi poklona kojih sam ja nekoć davno bila davatelj, a ona primatelj, između cereka prepoznala sam neke segmente rečenica poput:

'..a ribicu si mi dala, jarun, igrala si se...trafika, bože ko neko dijete, taj neki mješčić . .pun ribica. i to si stiskala i stiskala i to je puklo i ispale su ribice na pod, ...sitne ribice... tužna i tražila po asfaltu ..poklonila si meni jednu..a i naušnicu jednu si mi dala, od voska napravljenu, na kukicu pribijen je bio, od rozog voska, sjećaš se..'

ne, kažem.

a 'kakve pizdarije', pomislim

..gladeći usput slamom oblikovanog kućnog ljubimca

hoću li se njega sjećati za pet godina?

nego, što mislite o ušećerenim koricama naranče?

ja se, s obzirom na stalnu dostupnost istog i na moju proždrljivost predajem tome u potpunosti, ali se ne mogu oteti dojmu da jedem kompost.

korice naranče i šećer.

to mi je ekvivalent posoljenom drekecu.

al jebeš ga.

valjda bi i to pojela da je na stolu tupperwareu

jedan od šokova u mojem ranom djetinjstvu bio je vezan za wc školjku.

htjela sam, naime, vidjeti šta ima iza zida prijateljičinog dvorišta pa sam se popela na tamo odloženu staru školjku koja je pod mojom težinom prsnula u sto komada.

što od naglog gubitka otpora pod nogama, što od činjenice da sam njenoj baki razbila školjku - usrala sam se. na više nivoa, dakle.

sjećam se osjećaja jakih žmaraka po cijelom tijelu, nagle topline u obrazima i snažnog bubnjanja u ušima.

to bi bio kraj loga da se u međuvremenu nisam sjetila nastavka.

kojih petnaestak godina nakon tog događaja, hodala sam tim istim otokom. vijugajućim kalama omeđenim zidovima kamenih kuća.

i jednim kamenim zidom.

nepostojanje krova u njegovoj blizini sugeriralo je krasan vrt iza istog.

htjela sam vidjeti šta ima iza zida jedne kale jedinog mi otoka pa sam se popela putem Njegovih dlanova i utora između dva kamena.

uslijed briljantnog doskoka natrag na asfalt, ostala sam još neko vrijeme u čučećem položaju trljajući zglob noge i zavijajući muklo.

nepotrebni dodatak al stavit ću ga komike radi: nona me u nevjerici slušala kad sam joj objašnjavala zašto šepam pa rekla:

'jel se tako ponaša? hodaš ulicom i zaviruješ u tuđe vrtle? ća ti je došlo uglavu? eee vrazi te izili. ka da si iz engleške došla pa se ne znaš ponašat.'