štrudla od jabuka u vanilijzozeumitzane i zvuk buldožera

nije to ni kulturološki šok, nit sitna sociološka trauma. više ko neki intimno- filozofski vakuum. više je odsustvo nečega, nego prisustvo istog. kad nije frustrirajuće, zna biti i zabavno. hm. pretpostavka. zasad je prvo. prethodnu tvrdnju treba dokazati. tek. e da... ko kad ti netko istoči pola krvi i ostalih tekućina, pa te lovi logička i svaka druga omaglica.

postoji divan sustav optike, samog sebe.

napraviš ko u crtićima, onak' glavom, dok ti se ne zamagli slika i u medjuprostoru oslobodiš ulaz do istinski bitnog.

ha!

to kamen.
težina.
hladno.
bol.
moć.

ha!!

to drvo.
grubo.
toplo.
živo.

ha!!!

to brojka.
četiri.
tri.
dva.
nu veselja. cesta je dobila duga svjetla i nije tek komad sna od nekad, kamera na prednjem braniku koja snima par metara ispred, a krivudavo, a mračno, a asfalt popucan i grbav i na nevidjeno osvajaš zavoj za zavojem, i onda se i strah umori sam sebe i postane ravnodušan, pa cesta postane avantura a ne usud. eto tako. ko kad možeš pametnije ako ti buldožer ronda pod prozorom. njah. i pseto će me se odreći. fino me neće ni prepoznati ako se ne preklopim sa vertikalom svojom, neg ovak', ko paralela nekakva tečem i to je ok, što nemam pojma gdje i ČEMU(:D), neg'... ne volem kad sam iscufana na froncle tamo unutra. bla. blurp. ode.

Uredi zapis

19.12.2014. u 21:13   |   Komentari: 1   |   Dodaj komentar